Kad sam ustao i pružio Boži ruku i rekao:
"Prijatelju, ne brini. Želim vam sve najbolje. Kad ćete seliti?", Božo je sklanjao pogled i osjećao nelagodu.
Potpuno sam ga razumio, jer smo obojica bili spremni dati svojim draganama ruku pa da nas vode u ovakve situacije.
"Jesam ti rekla da neće raditi scene!" - rekla je Boži i zagrlila ga.
A ja sam onda digao čašu da nazdravimo i potapšao Božu još jednom po ramenu.
"Mogu ja vas dvoje sad ostaviti same? Ja bih trebao na jedno mjesto!" - rekao sam i pošao u predsoblje.
Moja žena...u tom trenu već bivša, kikotala se i nešto mu pričala o Mirjani s posla.
"I vuk sit i ovce na broju!" - mrmljao sam sam sebi u bradu i hitao na parkingu prema svome autu. Mislio sam da li da javim Zari da dolazim ili da jednostavno zvrcnem na zvono na kapiji. Jer dok dođem do nje s prekrasnom viješću, već će biti kasna noć.
Iako me nije pitala za moj "status" više nikada poslije Minhena, to se klatilo kao giljotina iznad mene.
Sad sam razmišljao i o mogućnosti da Zara ovo sve pokvari. Stvari su tekle tako glatko i neočekivano, da bi njena izjava da ne želi ništa imati sa mnom mogla doći kao grom iz vedra neba.
Znao sam da noću stiša mobitel i da ne vrijedi zvati. Imao sam mogućnost zvati na kućni, ako ne bude htjela poviriti na zvono na kapiji.
To veče je upravo doletjela iz Rima i rekla mi da će poći ranije na spavanje.
Kaštel je bio miran i utonuo u san.
Zvono nije imalo prodoran zvuk, nego upravo onako mekan i tih. Ali sam se ipak mislio da bi se mogla uplašiti.
Samo sam tiknuo na zvonce ugrađeno u kameni stubić pored kapije. I nestrpljivo čekao.
A onda je ulična svjetiljka obasjala njenu bijelu spavaćicu, kako "proviri" iza vrata na kući.
"Ja sam, Zara, ljubavi, otvori!" - rekao sam tiho, nagnuvši se licem prema rešetkama.
Potrčala je preko dvorišta i otključala kapiju:
"Kako si me uplašio! Zašto nisi javio da dolaziš?" - reče i pruži svoje ruke oko moga vrata kad sam koraknuo u sjenu u dvorištu. Ljubili smo se strasno dok sam ja nogom gurnuo lagano kapiju. Godilo mi je što poljupcima odgoni moj strah da bi ona mogla pokvariti sve. Bila je tako divna u toj toploj noći, tako mi se podavala i predavala. Podigao sam ju i ponio prema spvaćoj sobi.
Noć je brzo svršila i zora je već razbijala mrak u sobi. Predložio sam joj da nam napravim "nesicu" i donesem u krevet.
"Ni slučajno. Ne želim biti odvojena od tebe niti sekundu.Idemo zajedno!" - šaputala je , kao da ćemo nekoga probuditi.
Uživali smo u tom ranoranilačkom trenutku skriveni u dvorištu. Držala je šalicu u ruci, a noge ispružila meni u krilo.
"Sad ću ti nešto ispričati, a ti nećeš vjerovati!" - rekao sam joj i ispričao sve.
Kad sam završio, ona je kao malo dijete podigla ruku i spustila na širom otvorena usta od čuda.
"Nemoguće! Je li ti žao?" - upitala je odjednom ozbiljna.
"Ludice jedna! Zašto bi mi bilo žao! Sad reci što bi ti željela!" - spustio sam njene noge na tlo i čučnuo pred nju. Držao sam njene ruke u svojim dlanovima i gledao ju.
"Ah, što bih ja željela! Da ne idem na posao i da smo stalno skupa!" - reče i tiho zakikota.
"Ja sam na to spreman. Moja mirovina nam je dovoljna. Nećemo luksuzirati. Mogu ti reći, teško je prihvatiti da moja ptičica leti s kraja na kraj Europe. Ja bih te stavio u kavez!" - rekoh joj poluozbiljan.
"Nemoj me plašiti. Ja volim svoj posao!"- reče ona ozbiljna.
"Pa nisam takav divljak.!" - rekoh kao povrijeđeno.
"Pričala sam s Katarinom o tebi." - reče i otvori novo poglavlje u rješavanju našeg "htjeti i moći".
* Slobodan kao ptica - dio XV
* A sad o ženi ! - dio XIV
* Iznenada - dio XIII
* Zaljubljen sam - dio XII
* I... što sad? - dio XI
* Moja Zagora - dio X
* Plaža - dio IX
* A sad o pilotu - dio VIII
* Neočekivano - dio VII
* Sam sa sobom - dio VI
* Kava u Minhenu - dio V
* Tantalove muke - dio IV
* Travel with Croatia airlines - dio III
* Uvod u anatomiju - dio II
* Zbrajanje i oduzimanje - dio I
Post je objavljen 03.10.2007. u 00:05 sati.