Još jedna večer prolazi, kišna i depresivna.. Kao što se ja osjećam.
A razlozi? Moj dragi prijatelj koji nikad više neće biti samo to. Unatoč cjeloj protekloj godini, davanju vremena da se stvari slegnu, unatoč i izbjegavanju teme i pokušaju pričanja o nama.. Par glupih pijanih poljubaca je bilo i više nego dosta da pukne prijateljstvo! Jer to je stalno između nas. Ne možemo se ponašat kao prije i nikada nećemo ni moć! Jer nedužni zagrljaj, naslanjanje na rame, sve šta prijateljski mogu napravit s drugima ne mogu s njim a da ne probudi neke misli.. A tako mi fali onaj naš odnos!!
Dalje, moj momak koji je sad neznam di, a ja nemam volje trudit se oko njega... Ponekad ga obožavan, jedva čekan da se vidimo, da ga poljubim, zagrlim.. A nekad mi je dosta svega! Smeta mi. Ne znam se ponašat s njim, neznam kako bi se triba ponašat čovjek koji je s nekim! Živcira me toliko sitnica, Živciran sama sebe s ovom svojom glupom ljubomorom. To njemu nikada neću priznat, ali kopa mene!!
Neznam šta bi sa sobom, ne shvaćam šta mi se događa!
Prošlost me vuče natrag, u doba prije 5 godina. Jedno lice je pred očima i jedno ime na usnama... D.B. Zašto? Da mi je bar i samoj shvatit! Samo usputno spominjanje tog gospodina meni je vratilo sve osjećaje!
A večeras kad sam ga spomenila pred ljudima koji su me znali tada i znaju sad samo su rekli "nemoj, molim te, nemoj opet"... Ne želim opet, ne shvaćam ni sama sebe.. (Otkud ti kao sudbina, kad si davno mene ubila, otkud ti kad sam te sakrio da te ne bih volio!!!) Moja prva i najveća ljubav.. Prati me kao sjena i neda mira. Iskače svako malo da me sjebe na koji sat...!
A ja izvlačim staru kutiju cipela i mislim na tog čovjeka.. Kutiju u koju su spremljeni dnevnici, pjesme, slike... uspomene!
Post je objavljen 25.09.2007. u 23:37 sati.