Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepčuće zagonetke, koje, eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti... Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrirane načine, ukazivala na male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...
Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Mladosti čiji su vrhovi počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila da je ne volim više...
Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Šutnjama, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sugovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gdje bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
A U NJENOJ SEDEFNOJ ŠKOLJKICI PULSIRAO JE MALI NEVEROVATNI BISER, MOJA NEPROCENJIVA ALKICA U ČUDESNOM LANCU ŽIVOTA...
Post je objavljen 23.09.2007. u 22:59 sati.