Ima jedna priča koje ne mogu da se setim, da li je deo neke druge priče, nekog filma, otkud li je... Ide ovako nekako: zatvorenik je dugo godina robijao, zatvoren sam u ćeliji, ali uspeo je da svo to vreme sačuva zdrav razum. Kako – našao je mrava u ćeliji, zatočio ga, pa ga strpljivo dresirao, naučio ga raznim veštinama, da na komandu gura mrvicu hleba i sve tako. Konačno, posle puno godina, dočekao je kraj robije. Pred izlazak iz ćelije zatvorio je mrava u staklenu flašicu, a flašicu stavio u džep. Kada je napustio zatvorske zidine, izvadio je flašicu da vidi šta mu radi sapatnik, ali flašica je bila prazna...
...
Pre jedno mesec dana sam prolazio Košutnjakom, i video da na jednom panjiću opet rasu jablanovače. Viđam ih tu već godinama, iz automobila znam da su jablanovače, iako nikad nisam brao i probao tu gljivu. Pomislih – neka idu dođavola i zdrav život i trovanje i to što rastu u gradu i skupljaju teške metale – rešim da ih uberem i probam, samo jednom se živi.
Tako i bi. To veče sam ih očistio i izgustirao.
Ali neću ovaj put o gljivama.
Sa gljivama se uvek pokupe crvi, bube, pa i puževi golaći. I ovaj put je bilo koječega, sećam se mrava dok sam čistio gljive, i sve je to otišlo putem kontejnera sa ostalim đubretom. No svejedno, sutra ujutro sam primetio jednog preostalog mrava kako kako šeta radnom pločom, pored sudopere. Nisam ga dirao. I eto njega narednog dana, pa za par dana ponovo, i tako stalno. Povremeno sam čistio kuhinju, onako normalno, ali svejedno evo ga pored sudopere, uglavnom rano ujutro dok mamuran mutim kafu. Preko dana ga nema. Taman pomislim da je otišao bogu na istinu, kad posle par dana eto njega opet. I setim se one mravlje priče sa početka posta. Bilo mi ga žao. Mrava. Gde li se skriva preko dana, kako provodi vreme, čemu se nada, traži li druge mrave... Čak mi je padalo na pamet da ga spakujem i odvezem nazad na Košutnjak do onog panjića, da se vrati svome društvu... I tako stalno, dok jednog dana nisam stao i pomislio: Alo, planeta Zemlja zove Sibonija, ti jesi lud, ali ne baš toliko! Da nisi malo preterao!? – Kanda jesam – odgovorim sam sebi.
I tako, rešio sam da ne vozim mrava nazad na Košutnjak. Ako ga ponovo vidim u kuhinji, staviću ispred njega list papira i sačekati da se popne. Otvoriću prozor i izneti papir, i dunuti preko papira. Ne stanujem visoko, ateriraće dole u travu, ovih dana je lepo vreme, snaći će se valjda nekako.
Post scriptum
ili
Šta je bilo posle (muzika iz Grlom u jagode)
Narednog jutra mutim i kafu i razmišljam šta sam sve sinoć lupetao po blogu. Mrava nema. Gledam bolje, pomeram tanjire, nema ga nigde. Ne sećam se ni kad sam ga poslednji put video. Opasno si prolupao, kažem sam sebi, i sedam za računar.
Vreme je za drugu kafu. Odlazim u kuhinju...
na - na - na - na (muzika iz Zone sumraka)
Eno ga trčakra pored sudopere. Saginjem se, gledam ga izbliza: Mrav jebote!
Otvaram prozor, uzimam list papira, prinosim ivici radne ploče. Čekam da pređe na papir. Iznosim papir kroz prozor, i bez pozdrava snažno duvam... u ruci mi ostaje beo list.
Našem druženju je došao kraj. Dobar vetar, crni insektu!
Post je objavljen 21.09.2007. u 22:42 sati.