Marketing
pokušaj pljuvačke pljačke i lažna civilizacija na trstici
Nije da smo se nešto posebno naspavali (usput, prestali su morbidni snovi sa spavanja nad 4000 m n/m), ali zato je doručak filmski: sunce piči nad Titikakom, a mi u bašći s pogledom na jezerčugu pijuckamo čaj od koke, keljamo (opet) marmeladu po kruvu te onako usput kontamo kako i šta dalje...
Oko 9 se skroz strmim puteljkom spuštamo u lučicu, a doli je već zilijun bekpekera čekajućih na barku za Copacabanu te domaćih eksploatera –nabili cijene za gringose. Uskačemo u barčicu prijevoznika, pazi sad, DINAMO TOURS, i nakon sata ipo nas eto opet u Copacabani. Tamo pak fešta ne jenjava; štoviše, zadnji je dan, vjerojatno i vrhunac. Sunčano je kao i svih ostalih bolivijskih dana, bogme i vruće, a mi imamo nekih sat i ˝ da nešto požderemo, pokupimo u agenciji ruksake i utrpamo se na bus za peruanski Puno. Putem smo se napalili na ulične ražnjiće (higijsenskom riziku usprkos), ali njih danas nigdi....i tako, probijajući se kroz gužvetinu, osjetim ja da me nešto vlažno strefilo u vrat; u hipu mi kroz glavušu prostruji upozorenje iz vodiča o uigranoj pljačkaškoj shemi, u slučaju koje treba nastavit drito i ignorirat navedeno. Tako i postupim, te se nakon 4-5 koraka, valjda nakon šta su ubrali da ne fermam 5%, začujem: „seňor, seňor!!!“. Okrenem se, i baba mi (baš kao u vodiču) sugerira da me kao netko nečim pogodio odozgor....u hodu joj samo na hrvatskom procijedih nešto gadno, i nastavim dalje, sustignem Dejana i ulijećemo u prvu pizzeriju. Shema je dakle da te pogode/poprskaju/pljunu s leđa, i dok se ti zaustaviš, „oni“ ti svesrdno ponude da te pomognu „očistit“, a usput ti počiste i džepove...e, pa neš majci! U piceriji ustanovljavamo da je u ovom slučaju upotrijebljena pljuvačka, vjerojatno od milosrdne babe „čistačice“ mamujojjebem, al' eto, „preživio“ sam i prvi, nadam se i zadnji južnoamerički pokušaj pljačke!
U dotičnoj piceriji na brzinu trpamo u sebe neku polušugavu picu, pičimo po torbetine i pravac bus za Puno, koji je na nekih 3 sata vožnje. Bus je pun gringosa, vruće je za pozvizdit, al' ubrzo eto granice i eto Perua!
Na granici se izlazi iz busa i prelazi pjehe, nešto kao mi nekoć na Spielfeldu (ulaz u Austriju), al tu svaka sličnost prestaje: ovde opet na „ničijoj zemlji“ udružene snage bolivijsko-peruanskih šarenih baba prodaje sve i svašta, no mi smo već na to navikli, tako da elegantno kupimo peruanski pečat i....buenos dias, Peru!
U busu se naš nejasni plan (spavati u Punu ili direkt za Cuzco) rješava na najbolji mogući način: kontrolor nam za 20 dolara nudi slijedeće:
-popodne na izlet na plutajuće otoke (jedino šta nas u Punu zanima)
- karta za noćni bus do Cuzca iste večeri
Malo se nećkamo jer brale traži lovu unaprid bez ikakvog računa i potvrde, al usprkos načelima (ništa unaprid i bez računa) prsimo lovušu. Naše drhtanje se ovaj put pokazuje neutemeljenim – stvarno nas (osim nas troje su tu i neka sitna Austrijanka, i mladi zdepasti argentinski par) kupe kombijem i furaju u luku, te nas u 15.45 eto u barčici s druge strane Titikake, koja će nas odfurat na Uros. Imamo i ingliš spiking vodiča!
I tako se barčica lagano kroz šaš probija, i eto nas na plutajućem otoku-koji je fakat plutajući: na nekim bovama od šupljikavog drva je nabacano par slojeva trstike ( bove su povezane konopcima), i na toj trstici su kućice od trstike u kojima navodno stotinama godina živi par obitelji koje imaju svoj jezik i svoj bioritam. Svi su oblečeni u šarene krpice i šatro ih zaboli za civilizaciju i njene tekovine. Imaju i brodove od trstike-s jednim smo se na kraju nakratko provozali-ali bogme i birc i dućan, pa čak i telefonsku govornicu. Kasnije smo ubrali da iza tih trstičnih kućica postoji čitav niz limenih kućica, tko da je pala lagana sjena na cilu tu spiku o „netaknutoj prirodi“, međutim, sve skupa je bilo skroz zanimljivo i zabavno! Čak su nam putem plovidbe „djeca trstike“ pjevala lokalbe pismice, al bome i solele matino i Shalom alee za eventualne Židove, šta isto nije baš pridonijelo slici netaknute i zaboravljene civilizacije i iskonskog života, al aj dobro.
Po povratku na kolodvor je na grad i jezero već bila pala noć, pa smo prije busa u kolodvorskom restoranu pojeli neke gadne špagete. Potom se utrpasmo u bus za Cuzco, koji na početku bijaše prazan, tako da smo se cili sritni raskravili po zadnjim sicevima, i taman kad pomislismo da ćemo tako do zore, na prvoj stanici nahrupiše lokalne babe s drečavom dječurlijom i shebaše nam računicu! Svejedno smo uslijed nadasve uzbudljiva i ispunjena dana pozaspali sve do Cuzca, di je bus doša sat vremena prije vremena, t.j. u 3 ujutro, a tu već prelazimo u slijedeći dan....
Post je objavljen 06.08.2007. u 07:51 sati.