Zavicaj,izgleda,jedino mrtvog izgnanika moze priznati za jednu od svojih dusa.Zavicaj se onda sastoji od mrtvih dusa.
Zivi izgnanici su za rodnu zemlju ne-licnosti.Ona nikada nije cula za izgnanstvo.Ne poima ona da joj je izgnanstvo poslednja sansa da vaskrsne,da zasluzi oduhovljenje posle svih greha siromastva i ideoloskih,i politickih,i klasnih,i verskih,i rasnih progona...No,mozda se ona boji tog oduhovljenja koje bi je ucinilo univerzalnom i lisilo je ugodne samozivosti provincijalnog?Pa ipak,i zacudo,ona zudi za globalom gde je sve ujednaceno;ona mrzi ono sto bih mogao biti kao razlicit,kao neuhvatljiva,promenljiva materija.Iako vecno sanjiva,dotle da vise ni ne opaza sopstveni hropac,nasa otadzbina proklinje snove.
Nece ih voleti ni kada ugasi svecu.Posve je utrnula od mraka.
(Jovica Acin-"GATANJA PO PEPELU(O izgnanstvima i logorima)")
Post je objavljen 19.09.2007. u 15:25 sati.