Jutros se nisam probudila. Ostala sam u krevetu. Krevet 140 x 200. Kako mi nema Tukca, mogla bih spavati i na štednoj varijanti, 90 x 200.
Podnica anatomska. Posteljina iz Kauflanda. Nemam novca za nešto drugo.
Misli mi lutaju. Od zida do zida. Najgore je kad ostanu na plafonu. Stalno strahujem kako će mi pasti na glavu. Dosta mi je problema. Pa, još i te misli.
Mislim kako je teško biti sam. Imaš muža, nemaš muža. On ima mene, ali ima i Mamu. Mama treba njega, al trebam ga i ja. Sad je kod nje. Na Lastovu.
Do kad će biti? Samo Đekna zna...
Post je objavljen 18.09.2007. u 17:50 sati.