Snjeguljica i ja napušili smo se po prvi puta zajedno iako sam ja još prije gubio tlo pod nogama kada bih je vidio ili su mi se noge potpuno oduzele kada me slučajno i ovlaš dotakla prstima.
No, ipak, znam da to nije bilo slučajno i da je htjela da me zavede, ili je možda tek flertovala sa mnom, znala je da se palim na njezinu blijedu put.
Snažno je povukla dim, pa još jednom, i još jednom…
«Jebote, Snj, daj dim, koji ti je patuljak, pa nije ti umrla bradavičasta bajalica»
Snjeguljica je duboko udahnula, nagužvala podebelu podbranju i progovorila iz tamne dubine THC dimnjaka:
«Što si nestrpljiv, rak te za pluća ujeo, pa nije ovo zadnja frula u kraljevstvu. Ajd, povuci i vrati, odavno nisam pušila ovako dobar dim»
Uzeo sam opušak ne veći od penisa najmanjeg patuljka i snažno povukao.
«Znaš, Eugene, bila sam kod doktora»
«A što?»
«Trovanje hranom.»
«Pshkrrhkrrr!!», ispljunuo sam sjemenku, «hahahaha…hahahaha…haha!»
«Što je tu smiješno», Snj je upitno i ljutito namrštila čelo.
«Oprosti, naduvan sam ko PVC papiga na heliju. Što ti je doktor rekao?»
«Da ću ozdraviti ako poljubim princa»
«Ha?!», stao sam pred kraj crtića koji mi se odvijao u stanju narkolepsije. Himen je htio reći svoju dnevnu misao, no Skeletor ga je probio vilama u pola riječi.
«Da poljubim princa», značajno je ponovila Snj, «pa sam nešto mislila da bi ti mogao biti taj kojeg ću poljubiti».
Mogao sam prihvatiti da me poljubi žaba i pretvori se u glistu, da me poljubi zvijer i pretvori se u iguanodona, da se ja pretvorim u bogomoljku poljubljen od čudnovatog kotrljana, i nakon toga ne bi čak ni pljunuo na te odvratne trenutke prošlosti, no da me poljubi ovakva ljepotica poput Snj, to ne bih podnio, za to sam bezmudan i neizlječiva kukavica.
Ipak sam smogao snage i poljubio je, no ja kad ljubim onda ljubim strasno – uvalih joj jezičinu do osmog reda alveola. Snj se stala gušiti, pozelenjela je poput roza papige umočene u zelenu boju. Na vrijeme sam uvidio da sam strastan ljubitelj i jezik premjestio u jednjak. Jadnica se umalo ugušila. Sad joj je lice poprimilo boju zelene papige umočene u roza boju.
A onda se izrigala.
Pojeo sam lošu imitaciju kebaba. Ali vraški ljutu. Vode, vode, vode, vode, vode, vode, vode, vode, vode.
«Bluargh! Blur-blur-blkh-bluaaaaarghhgh!», Snj je rigala fermentiranu jabuku istovremeno brišući imitaciju krokodilskih suza i grleći jabuku pod kojom je nedavno Ajzek Njutn pijan spavao i sanjao da se Zemlja obrušila na jabučni plod kojeg se majka snebivala pa ga je istom brzinom kao što se planet približavao napuštala.
«Pljuv-rppcp-pljuv, khkrkhhhh», pokušavao sam ispljunuti okus Snjinih usta – kisela jabuka, smrad kanabisa, krila šišmiša, prah fetusa.
«Jebote Andersen i oba Grimma, tvojim bi zadahom mogli rastopiti željezo i ukalupiti zlato. Nazvat ću Goethea. Samo da ne bude prekasno. Možda Vrag ipak još ne spava!».
«Ustaj Goethe, sit ne bio,
kopita pod dekom krio!
Što se dereš gnojna akno,
Dabogda te nožem hakno!
Imam za te zaplet drugi,
Doktor neka, što ja znam,
Pleše boogie,
Dok mu zadah lijepe Snježe
Jedan na drug atom veže,
Blještavog i vrijednog ata
Što se hrže: HRPA ZLATA!.
Goethe me zbunjeno pogleda kroz dva spojena monokla i naloži mi da se gubim jer mu je dosta idiota koji ne znaju što je hiperbola, a što parabola, što metafora, a što fora.
Vratih se do Snj, a oko nje stajahu sedam patuljaka i nešto mrmljaju. Čini mi se da su ljuti.
«Jel' ti glupane? Da, ti, što se praviš mutav?», reče opasno najveći miđit, nakrivivši šajkaču poput četnika koji se savezničkim pilotima predstavljao kao partizan, «što si uradio našoj sestri da se ovako izrigala, majku li ti tvoju švapsku?»
«Ja? Ništa. Tražila je da je poljubim i ja sam je poljubio. Osim toga, što se vas to tiče, stoko nedorasla ni do jaja sanskog ovna.»
Prva cipela s brojem 31 u glavu nije tako odzvanjala kao ista ta ali u septetu. Klasična cipelarka u bilom i u plavom. Sedam na jednoga. Kao herojska dramatizacija junačke pogibije čete proletera. Kao sukob domaćih i gostujućih navijača.
Probudih se na liječničkom ležaju sav u masnicama, sav u skorenoj krvi.
Doktor Faust je iz mijeha duhao zrak u razbijeljeni žar. Iz kotla ponad vatre pucketalo je na čarobni napitak ili su to odzvanjali ugrijani, zaigrani mudri kamičci?
«Jedva sam vas spasio smrti!», reče doktor.
«Znate li vi, doktore, da ste glavni krivac što sam ja dobio po pičci stanovnika?»
«Znam!»
«Pa? Što imate dodati na to?»
«Par andola i mnogo tekućine!»
U spomen na doktora koji je svaku bolest liječio šakom andola i mnogom tekućinom.
Živjela mirovina!
Post je objavljen 15.09.2007. u 19:53 sati.