Marketing
BEZIDEJNI POST
Ajme kako neman inspiracije!
Pisala bi, a ne znan što. Toliko mi je tema u glavi, ali sve prolijeću ka leptirići, ni jedna neće da se zaustavi. Iman jedan započeti post u skicama, ali mi se ne da ga dovršit.
I sve neke ozbiljne ("bremenite") teme mi padaju napamet, a dosta mi je problema, mojih i tuđih...
Od jučer opet radim. Bila san ponovo, treći put ovoga ljeta na godišnjem. Obavijest za ljubomorne: samo odrađujem zaostatke. Lani sam ko lopov krala po par dana od godišnjeg.
Ovaj povratak moga bi se zvat "iz škole na posao". Mislin, iz prvog razreda osnovne.
U firmi ništa novoga.
Parola "nije posao zec - neće pobići" naročito važi za mene. Ne samo da neće pobić, nego strpljivo čeka. Mene. Jednostavno ne da da ga neko drugi odradi. Baš hoće mene.
Atmosfera uobičajena.
Odmah bivam ubačena u ranojutarnji ženski kolegij. Brifing.
Izgleda otprilike ovako:
Najprije se obrađuju lokalne teme. Pregledavaju se osmrtnice u lokalnim novinama. Ajme, jesi vidila ko je umra?! Jadan čovik! Znan mu ja od prijateljice zave ćer i ona je rekla....Slijedi životna priča dotičnog friškog pokojnika, okolnosti smrti i tijek bolesti. Ja u čudu slušam i ne mogu se načuditi gdje im stanu svi ti silni podaci. Po potrebi doznajem i policijske podatke, čak i one iz područja forenzike, ako je u pitanju sumnjiva smrt. Mojem "sjedećem odredu" ništa ne promiče!
Onda slijedi lokalna aktualna crna kronika. Sve što se u toku noći i ranog jutra dogodilo, sve se friško servira i konzumira. ne tribaju meni novine i radio.
Jutros je u 7.40 upao auto u more. Ja sam u to vrime tuda prolazila, ja i moj školarac, ali naravno da ništa nisan vidila.
Nisi vidila?! Pa di ti gledaš. A iden i mislim kako će mi ditetu bit u školi danas, oće li mi bit zadovoljan ili ljut, mislin o drugim svojim problemima, jebiga, ne gledan okolo.
Bila tamo policija, ronioci, hitna, skočija neki stranac u more, spasija čovika, čovik valjda imao infarkt... Ukratko, fešta za jutarnji kokošinjac.
Sljedeća tema već zadire u društvenu kroniku šire zajednice. U Storiyu su čitale da je Vlatka našla novog dečka.
E tu se već uključujem. Pitanjima naravno. Kratko, jasno i prezirno (pa ti ništa ne znaš-tonom) mi je udovoljeno znatiželji. ON je mladi poduzetnik, zvučnog prezimena Radolfi (ne zna se pouzdano je li brat ili rođak pjevača istog prezimena), samo je 7 godina mlađi od gospodične. Sori, gospođe.
I to je sve što su udovoljile mojoj probuđenoj znatiželji. Tako šturo. A ja imam toliko pitanja. Na primjer, koliko je dana bila sama? Koliko tip ima na računu? Je li joj poklonio koju zlatnu karticu? Što je rekla Lana? Što je reka Dikan? Kakve su fotke?
Toliko pitanja...
Tu je još i kratki pregled sinoćnjeg tv-programa. BB još nisu zaozbiljno počele pratiti, pa daj dio slušam samo s jednin uhon.
Obrađuju se i teme iz svijeta. Ali tu se strogo ograničavaju na katastrofične događaje. Noćas je to bio potres jačine 8,2. Negdi. Tamo. Daleko. Posli u novinama vidin da je to Sumatra.
Jutarnj brifing naprasno završava. Za mene. Odlazim u svoj ured.
Slušati radio.
A neš ti posta!
Tako je to kad se nema inspiracije....
Post je objavljen 13.09.2007. u 14:35 sati.