Pregled posta

tako to biva kad imaš psa pametnijeg od tebe

Ovih dana nam je sve naopačke u stanu i životu , hoće to takvi periodi kad ti ništa neide pa je najbolje da se opustiš i čekaš bolje dane, ako ikad dođu.
Mali pas to primjećuje i iskorištava naravno.

Prvo mašina ne radi, Muškarca nema jer je stalno kod zubara (što znači da nema kruha ni mlijeka i da je fižider prazan te da smo konstantno i kronično gladni.)
(o.a. ovo je malo pretjerivanje. naime ako se sjetim kupim ja kruha, nisam baš tako neodgovorna. i mlijeko se tu i tamo sjetim kupit).

Nnnnda, onda čekamo majstora za kadu, a u međuvremenu drugim ljudima događaju se druge stvari pa nas zovu za pomoć, pa tako živimo nekako u zrakopraznom prostoru, odnosno : trči na posao, vrati se s posla, trči tamo di te trebaju, vrati se doma, otuširaj se, legni u krevet i zaspi ko top jer sutra ideš u idući isti krug.

E . Mali pas sve to vidi i sve to koristi. Mislim tu našu dezintegraciju. Taj raspad sistema. Tu neorganiziranost. Taj kaos.

Pa sam tako prekjučer lijepo obukla piđamu i krenula u krevet. Spavat mislim. Jer bilo je vrijeme za spavanac. Kad ono...upa...pa nisam prošetala pasa.

Dižem se, na piđamu navlačim hlače. Gore navlačim majcu koja mi je bila vani , uzimam jaknu, a na noge stavljam natikače. Čarape zaboravila.
I tako, krenem, misleć : popiškit će se pred stubištem i idemo odmah gore i idemo spavat.

E to sam mislila ja.

Mali je pas imao drugačije namjere. Mali je pas htio VELIKI krug.
Kad mali pas hoće veliki krug, onda ćeš napraviti veliki krug tu nema razgovora.
Jer mali je pas u stanju stajati i gledati te cijeli dan ako treba i ne maknuti se s mjesta. Samo se zaledi i gleda te. Moš se ti borit i koprcat i odbijat kolko hoćeš ali veliki krug ćeš napravit to budi siguran.

Rezignirano slegnem ramenima i krenem radit veliki krug. Nekako to odradimo, već smo na povratku natrag, ja smrznuta do kosti (o.a. na nogama su natikače, vani je hladno, ja nemam čarapa, usnice su plave, prsti na nogama u stanju "predsmrzavanja"), kadli mali pas pred picerijom ugleda kost.

"E sad sam najeb..." pomislim.
Jer
kad mali pas ugleda kost onda se ti glat možeš sjest na klupu , uzet knjigu i pročitat cijelu i to dva puta.

Stojim. Jer hodat više ne mogu, ukočena sam od hladnoće. Slabašnim glasom ga zovem "idemo, molim te, zima mi je".
Ništa.
Kost je kost.

Tako je to trajalo i trajalo. Ljudi prolaze, vrijeme prolazi, mijenjaju se klime i godišnja doba, mijenjaju se generacije i stoljeća, a ja još stojim smrznuta čekajuć da mali pas dovrši kost.

Napokon. Nakon jedno 20 minuta (bez pretjerivanja) odluči mali pas da krene dalje.
Do drugog travnjaka .
Do druge kosti.
Priča se ponavlja.

Više nisam izdržala. "Idem doma" vičem mu "a ti dođi", misleć možda da bi se to i moglo ostvarit. Ništa. Krenem kući potražit čizme i zimski kaput i eventualno vreću za spavanje ako još koja ima jer su sve na kućici, jer mi je počelo sijevati da ću noć umjesto u svom toplom krevetu provesti u parku na klupici.
U vreći za spavanje.
Čekajuć da se obrade sve kosti u naselju.

Krenem kući. Ne bojim se da ga neću naći tamo di sam ga ostavila. Nema straha.
Dođem gore
„di je pas“? pita Muškarac „pas je vani“ odgovaram sikćući. (Zar ne vidi da sam sva promrzla? Zar ga zanima samo pas a ja jadna – tu stanem sažaljevat samu sebe kad me nitko sažaljevat neće – ne mogu se kretat od hladnoće a ovaj tu koji bi trebao meni biti podrška i oslonac samo pita za psa. Ljuta, gunđava, samo ga ošinem pogledom broj 5.: „ubila bih te da mi nije toliko hladno“ i još ljuća okrenem se i odem od tih muškaraca koji ništa drugo i ne znaju osim samo pitati za kojekave pse i takve gluposti.) Krenem van u istoj odjeći u kojoj sam došla.

Malog pasa sam našla na istom mjestu, u istom položaju sa istom kosti s kojom sam ga i ostavila. Ne mareći za moju tešku agoniju, za moju bol, za moje smrzotine, ne mareći što će meni morat odrezat noge jer su mi skroz promrzle, ne mareći za to što ja sutra moram na posao radit, ne mareći za moje plave usnice, samo me je kratko pogledao „a tu si“ i nastavio.
E onda mi se digao tlak.
Pa sam počela oštro „Idemo“.
Prolazi neki čovjek „nemojte tako gospođo, pustite ga da jede“.
To što pametnjakovića nisam ubila na licu mjesta to je bilo samo zato što nisam mogla pokrenut ruke.
Tako je to bilo.
Stajala sam tamo još jedno 10 minuta čekajuć bolje dane, čekajuć da umrem od smrzavanja ili od jada ili od bilo čega svejedno je sad.

A onda se mali pas odlučio smilovat, ostavio kost i kao da ništa nije bilo krenuo prema stubištu, gledajuć me pogledom „ajde požuri zima mi je, idemo, što se vučeš“.

Eto. to tako biva kad ti je pas pametniji od tebe.


(o.a. da ne živimo u naselju u kojem je promet odvratan sve to ne bi bilo potrebno. međutim bojim ga se ostaviti jer se bojim da će podletiti pod auto. Crn je , mali je i brz je. Sve aduti za pregazit ga u sekundi . I plus toga mali je pas u pravu. Šetnje mora bit. Mogla sam ga naravno dignut i odnijet doma, ali mi je glavom išlo : nije ti on kriv što si ga zaboravila prošetat. Ako ga imaš izvoli se brinut o njemu :) ).

Kategorija : šiške do pola čela ukoso.


Post je objavljen 12.09.2007. u 09:05 sati.