Neki dan, točnije jučer sam razmišljala o tome koliko mene ljudi ustvari ne zna. Zna me, ali me ne poznaje ako kužite što želim reč. Večina ih misli da sam happy, zvrckasta, hiperaktivna i slično. Istina, nekad davno sam bila takva, ali sada sam ozbiljnija. Ne zato što sam odrasla, tj ne samo zato nego i zato što sam se povukla u sebe i sama sam se bi najbolja frendica. I na večer kad legnem sama u krevet na neki način pričam sama sa sobom. Pokušavam sama sebi otkriti što mi treba da opet budem sretnija. Ali, nejde mi baš najbolje. Kad bolje razmislim, svi glume, zašto nebi i ja? Pa i ja glumim, već jako dugo i ide mi. Jer da mi nejde neki bi me bolje poznavali. Uvijek sam bila za izlaske i lude provode i još dan danas nekad maštam o njima i mislim si kako bi mi bilo super da izađem negdje van, ali već iduće minute nemam volje za to, nemam volje biti među ljudima, nemam volje smješkati se drugima. Milsim, znam se ja i iskreno smijati i često se iskreno smijem. Ali nekad se pitam da li možda dok se smijem lažem i smaoj sebi. Obožavam sunčane dane i šetati sama po suncu jer se osječam nekako vedro i energično, ali volim i kišu jer na kiši imam osječaj da ne moram glumiti. Sve je tmurno pa mogu biti i ja.
Ne znam ustvari što sam točno htjela reći ovim postom i kakav sam zaključak htjela donjeti, ali trebalo mi je ovo, da dok razmišljam i vidim to o čemu razmišljam...ovaj post je jednostavno na neki način moja terapija.
Iskreno, mislim da me samo moj dragi dečko stvarno poznaje i voli me takvu kakva jesam, sa svim mojim dobrim i lošim danima i zato i ja njega toliko volim :)
UPDATE: Moj prijatelj Joško kaže da nitko nebi trebao glumit i da bi svi svima sve trebali iskreno reći. Kad bolje razmislim, slažem se s njim :) I zato ću s epotrudit provest te njegove riječi u djelo :)
Post je objavljen 11.09.2007. u 18:14 sati.