Pregled posta

ZADNJA KAMPIRANJA I TEKUCE UDROBLJENO

OSMO KAMPIRANJE

Osmo kampiranje je dakle bilo drugi odlazak u Water’s Edge Family Campground u Lebanon-u, Connecticut, na dvi ipo ure od NY (citaj 4-5, koliko nama triba). Vec mi se i prvi put bilo masu svidilo, travica uz jezero i mi na njoj, plazica mrvu nize, lipe ljulje i super bazen odma kraj kucice-recepcije.



Vrime je bilo ok, jesmo razvukli tendu jer je bilo malo oblacno, ali nije palo vise od dvi kapi na preskoke, taman fino da ne przi popodne kad inace sunce udre zestoko na toj strani jezera. Nocu je prekrasno sidit uz vatricu s pogledom na mirno jezero, misec nam je blistija u oci iz vode, zvizde prvi dan zasvjetlucale, sutradan se vec bilo malo naoblacilo, ali tu smo noc i onako proveli u kamp-disku pa nam nije falilo svjetlucanje, vrtila se disko kugla i blistala u oci.

Disko je bija taman radovanje za dicu, Pero i ja smo se cudili kako svi ljudi (100 zena i jedino jedno musko medju njima) znaju iste mote, i to na svaku pismu drukcije, misterija. Noga naprid, noga nazad, okret livo, okret desno, ruka gore, ruka dole, i svi ko jedan, ka da su vjezbali dan prije, ludilo totalno. Anja se probala ukljucit ali nije laka kad ne znas, Vanja je prvo suzdrzano osmatrala, a onda opalila veliko finale kad je docekala kategoriju kreativnog plesa zvanu za ovu pismu ne znamo mote. Otplesala je i karaoke pivanje, to je bija simpa dozivljaj, bilo je mladih talenata, pateticnih muzeva i divljih rok-bakica. Za kraj je uletija veseli vlakic, za ne falit s Anjom na celu, za ne virovat. Neka vesela teta-lokomotiva je zgrabila u letu, a Anja se nije sramila, dapace. Vodila je vlakic okolo-naokolo, vijugali su veselo, po podiju i izmedju stolova.



U subotu smo rekli kupat se na bazenu, ali prvo negdi promrdat, tako smo zavrsili u obliznjem muzeju aviona, super nesto. Posli se isli buckat, bazen, gust. U nedilju smo se spakovali i najili pa krenili – na bazen, nismo odavno. Tocali se do dvi ure, tad se triba odcekirat iz kampa. Sladoled, kuci pjevajuci, stigli ucas, nije bila guzvara, za divno cudo.

DEVETO KAMPIRANJE

Jos sedmicu dana pa pocinje skola, plan je bija zadnji vikend provest u sredjivanju dicje sobe i pravljenju novog kreveta za Vanju, radnog stola za Anju i tako dalje, ali smo na kraju zavrsili u Lake Chalet kampu u sredistu drzave New York, na 4 ipo sata voznje od NYC. Iznenadili smo se sta nam je tacno i tribalo 4 ipo sata, mi mislili sace I ovo ispast duplo, vozicemo se cili dan. Kad ono, druga ruta, drugo odstojanje, nema guzve, super nesto.



Stigli tamo popodne, kamp prekrasan, jezero plavo, ne moze bit plavlje, oko jezera zelenilo za ne virovat, sama socna trava sve uokolo (nije da sam probala...), i jos obrijana taman da vidis stazicu di tribas ic ako djirajes oko jezera, ma pravi tapetic. Satora vec i nema bas, valjda posto je vec 9.misec, mi smo uzeli kolibicu, opremu za kampiranje smo svu vec bili raskrcili iz auta. Buduci su prijatelji iz Kanade rekli doc, vridi odgodit pravljenje kreveta i jos jednom zabancit u lipoj prirodi, nece niko bas plakat sta nije osta doma znojit se i rintat.



Napravili smo djir oko jezera, kad evo i oni stigli, super, izljubili se, ajmo palit vatru. Tu gustali, bilo bas lipo vece, blebetali, isli lec. Pero i ja s dicom spavali u sobici s krevetima na kat, dica doli, mi gori, to je bilo smisno, masemo jedan drugom ispod plafona, po plafonu spavaju muve iz Hickokovog filma, bilo ih je mali miljun, meni je od pogleda na taj prizor cilu noc samo nos virija iz vrice. Opet je bilo trpi da se ne popisas, ko ce se skalavat s tih muhoidnih visina, a ako upalis svitlo usrid noci mogli bi se uspavani rojevi i probudit, a ko bi se onda vratija opet lec pod plafon…

Ujutro lip dan, zezali se malo po kampu, iza kolibice ljulje za dicu, velika travnata povrsina za frizbi i balune, travnati putic oko jezera za ne bicikle gust. Posli otisli vidit kako izgleda Utica, grad u blizini o kojem smo culi lipe price, nije nam se svidilo, skroz je bilo pusto i sve kuce stare i trule, mozda smo falili di triba, mozda je i praznik prominija opcu sliku, uglavnom nismo se bas ludo zabavili lunjajuci okolo-naokolo po trosnoj pustari, dok nismo naisli na ulicu punu prodajnih sadrzaja i skuzili di se svi uticani skrivaju – u shopingu! Tu se i mi pridruzili, mesine dajte, i ajmo nazad u kamp, triba skoro i pocet vatru palit.



Okupali se u jezeru, divota, Anja se upoznala s nekom curicom, ona rekla dicu odvest nekom sumskom precicom do konja, nabrala dica trave u sve zdjele i posude sta su mogla nac, i vodu ulila, nose konjima. Anja i Amber marsiraju, Vanja za njima, Pero i ja na pristojoj udaljenosti, Vinko i Ivana na bicikli za nama. Kad stvarno, konji, dica se raspametila, davala im jist i pit, sunce zalazi, mi u srid zelene razglednice, priko puta cesta i prazna benzinska pumpa s druge strane. Dosa barba iz kampa i otira nas ufino, aj sta ima veze, i onako su se konji vec najili i napili, vratili se lagano nazad, dica sritna, najzad se dogodila zgoda koju su cekali cilo lito, nisu ni znali sta cekaju dok ih nije strefilo.

Mi udrili pec, pit i pricat pizdarije, dica se tu zezaju naokolo, sidnu s nama, odu lec, mi nastavimo pa oko ponoci odemo opet pod plafon brojat muve. Drugu noc je bilo puno toplije, nisi se bas moga pokrit po glavi, vruce. Nisam se bas naspavala, Hickok me mucija, ali oprosticemo mu za los nocni zivot tu i tad, sta te briga kad si mlad (pjesmica). Ujutro su posli dorucka u kamp usetali konji rec dici fala na veceri, sidi iza njih Amber i njeni mama i tata, skupili dicu po kampu, evo ih po Anju i Vanju, napravili svi djir oko jezera, a srece dicinje, kez im se rastega oko glave.



Posli su se dica igrala iza kolibice, penjala po stablu, skupljala u kese suvu travu za konje, mi se pakovali lagano, zamezili, izljubili se i kuci pjevajuci. Anja i Amber su razmijenile telefone, Anja je bila sritna, ima novu prijateljicu. Amber ima 10 godina i volila bi zivit u gradu. Anja je vidila konje i livade pa joj je odma rekla ocemo se zaminit, naravno. Ka u prici o dva misica, svaki oce sta nema, na kraju trce doma, nije to ispalo onako kako su oni zamisljali (samo ja se ne dam, jos sam tu). I stigli smo doma opet tacno za 4 ipo ure, super, nismo mogli virovat.

UDROBLJENO

Ujutro Anji pocela skola, Vanja i ja je vodile najranije prvi dan. Drugi dan je vec vozila mama Luma, sad je i njena Amina dostasala za treci razred pa nema vise pravo na skolski bus, zato je Luma polozila vozacki ovu zimu pa ce Anju i Aminu vozit. Vanja jos ne ide u vrtic zvani mala skola, u dva besplatna smo na listi cekanja, jedan sta se placa smo obisli i rekli da cemo se javit ako ne bude nista s ta druga dva. Ne znam uopce kako cu to sve orgaizirat i sta ce bit, bas su me zeznili u YMCA sta su mi prekasno rekli da ce rusit tu zgradu od njenog lanjskog vrtica, tako sam zakasnila upisat je na vrime negdi, dok je jos bilo mista. A za dicu od 4 godine drzava placa 2 ipo sata dnevno taj pre-K oliti ga pre-kindergarten, tako da se dica ipak odlipe od matere i pripreme lagano za odlazak u veliku skolu tj. K (kindergarten) s 5 godina. I sad naravno da nema mista kad zakasnis, narocito kad trazis vrtic na hodnoj udaljenosti od stana…ah! I mama Lumin mali ide u jedan lipi vrtic u kvartu di ja cekam oce li mi se mozda javit da ima mista, i Marinina sestrica Ana ide u isti taj. Svi idu, samo moja Vanja sidi doma. Sricom, jos se ne buni.

Sad joj je bija rodjendan, cetvrti po redu, u petak, 7.9. U isto vrime svake godine dodje ringispil i vasarske zezalice u nasu ulicu, tako da je svaki rodjendan sritna sta ce se uvalit u guzvu i galamu i trosit pare na neka musave olinjale gvozdene sarene vozilice i svjetlece vrtilice, papilova pucalice i glupe lupalice, a svaka zezancija 3 dolarica, vratis se doma s dzepovima naopako i jos cili zamantan od tog sve skupa nemilosrdnog ataka na cula.

Jucer smo isli u zirafe (toys’r’us) tj. veliku radnju s igrackama da izabere dar, tu je nasla neku haljinicu u stilu vile Zvoncice iz Petra Pana i konja plasticnog s kosicom, skoro istog kao sto Anja vec ima.



Narucili smo tortu za nedilju, kupili sladoled u svrhu torte za subotu. Uredila se u novu vesticu i docekala Marijanu i Mihu, Eminu i Amira u subotu, tu je bilo zezanje, igranje s konjima i barbikama-darovima, puvanje svicica na sladoledu naopako, pivanje hepi brtsdej pismice.

U nedilju smo isli po tortu, redili bastu, docekali Visnju i Zorana, Anjnu Marinu i sestricu Anu, tu su se dica igrala, mi jeli Perine mesne specijalitete u basti, posli odveli dicu na taj vasar, vratile se kuci umorne svaka sa po bestijom plisanom pod miskom, aj upecale su nesto, dobro je. Zaspale su ka metak, koma teska, sutra opet budjenje u sedmicu, triba ic u skolu, tlaka.

U toku sedmice je Pero napravija Vanjin krevetic, to joj je taman uletilo ka jos jedno veselje za rodjendan, sad je sva sritna sta nema vise onu ogradicu pa moze sama izac iz kreveta kad oce, tako je Anja jutros otvorila oci i vidila Vanju kako blazeno spava na srid sobe s cunkom u tapetu. Danas sam rasirila vricu po podu, rijesen problem. Idem sad sebi rasirit kauc pa da i svoje probleme rijesim, zzzzzz…..



E, Master Piter Valter Espozito je reka da ce sad za ovi pojas-test Anju preporucit za junior-staff instruktora, najzad joj se zelja ostvarila, sva je ponosna, kad god odemo ona dici drzi uvodni dio sata i svako malo isprid malenih no-beltova vazno zateze svoj crveni pojas, posvemasnje ludilo.



Post je objavljen 11.09.2007. u 00:25 sati.