Marketing
Lude krave bez granica
… odnosno liječnici bez granica. E, oni su zaslužni za ovaj post. Nekako su me oraspoložili. Edita i ja otišle do lanterne i čujemo da odnekud svira li ga svira. Na povratku došle do žute kuće bacit oko. Ekipa mladih i ludih muzičara svira nasred plaže. Totalno otkačeni. Čim su napravili pauzu, upoznali smo se. Francuzi su. Svi studiraju medicinu (ima i specijalizanata, ali i završenih liječnika) u gradu Rouenu, 100-tinjak km od Pariza, u Normandiji.
Njihov orkestar zove se «Lude krave», tj. u originalu "La Vashfol". Ima ih 60-ak, a u Makarsku ih je došla trećina. Koliko sam uspjela vidit po nekim slikama, ludo se zabavljaju. Za Makarsku se napravili specijalne roze majice. Jedan je u biloj majici na špaline. I s njim se sutra trebam naći. Poslovno, poslovno, šta ste odma' zinili?! Mislim ja već na EU.
Najbolje je što su i inače na nastupima ludo obučeni. Nekad je to u konobarice, nekad su domaćice, nekad Rimljani (samo smotaju lancune oko sebe)….
Na repertoaru su im i stvari od Doorsa, Abbe, … ne mogu se sada sitit koji još. Uglavnom vrlo šaroliko i vrlo veselo. Usred nastupa počnu izvodit neke gluparije tako da im se i gledatelji pridruže. Jednostavno te povuku.
U pregovorima su za nastup na Kačićevom trgu. Ne znam hoće li se tamo pojavit u ozbiljnijem izdanju, ali sumnjam.
Ova fotografija nije tu radi orkestra, već radi frizura. E, to je to što ja pokušavam objasnit nekim našim frizerima. Ali za vraga. Ili ti skrate vrhove ili šišaju na muško. I kraj. Šta se tu više ima izmišljat?!?! Kakve kreacije? Pogotovo ovakve.
Par dana prije toga sam lutala po Sv. Petru kad sam naišla na naše ribare. Baš ih je bilo nešto puno na jednom mistu. Ovo je generacija onih koji se vraćaju moru i ribarenju.
A s njima je bio i Svago. Nije ova gore slika slučajno tu. Hihihiii.
Normalno da je Svago pita odakle sam se stvorila. A ja i sv. Petar. Znaš kako to ide?!
U nastavku jedan puteljak koji meni izgleda ko iz bajke. Sam je za sebe nekako priča.
I kad dođeš na kraj puta ima jedna kuća… koja je promijenila vlasnika. Sada je to jedan Nijemac. Ovo je zbilja jedinstvena lokacija. Baš me zanima šta će tamo biti. Ovo je čista znatiželja, nikakav negativan kontekst.
Na skroz drugom kraju isto novosti. Ovo je plaža ispod «Biokovke». I sve je to dobro osim datuma. Početak rujna, a tek sad se postavlja lift za invalide.
Ali bolje ikad nego nikad. Možda taj lift i nije fiksan nego se stavlja po potrebi. Ne znam još. U svakom slučaju lipo je vidit da se misli i na one koji imaju pravo uživat kao i svi, a nisu u mogućnosti sami.
Još je bilo novosti u gradu u zadnje vrime. Tako smo jednog od proteklih vikenda imali priliku na Lištunu vidit i momka koji mjeri promile alkohola svima onima koji su za tu uslugu spremnu platit 15 kuna. Pa bolje i to nego platit kaznu za vožnju pod utjecajem maligana. Sad ovo zvuči apsurdno. Maligan je zapravo sprava za određivanje jakosti vina (po francuskom vinarskom stručnjaku), a ujedno je stupanj jačine vina. Sveti Klaić.
Ne boli, virujte na rič. Radi se o istom alkotestu koji daje policija vozačima. I opet se moram vratit unazad. Bila na kavi ispred «Romane». Rijetki su petci kad ja tamo odem. Gužva na sve strane. Dolaze dva momka, Nijemca, da mogu li sist. Čekaju trajekt. A može. Nisam baš bila od volje. Kad eto i trećeg. Isto pitanje. A ako mogu ova dva, možes i ti. I naravno, ne mogu ja dugo izdržat. Počeli pričat i upoznali se. Muzičari. Išli na Brač svirat. Na kraju smo se tako dobro zabavljali da sam im i horoskop čitala i prevodila. Komunicirali smo na «materinjem» engleskom. Zovu se La Brass Banda.
Tako to izgleda uživo. Još da su instrumenti bili blizu….
Opet skačem na skroz drugi kraj. Ovaj put rive. Ispred Gojina kafića. Umrla sam od smija kad sam vidila čovika sa slikom Tita na leđima. I piše «Josip Broz dobar skroz». Hahahaaa… A šta reć nego onu staru «lako ti je bit general poslije bitke»!
Kad smo već kod mrtvih, nedavno jedno društvance na kolačima u «Bambua» (nekadašnja «Ivma», taman upamtiš ime – promini se vlasnik, a s tim i ime) i nešto smo se zafrkavali, a sve je kulminiralo kad smo vidili cviće sa strane. Doooslovno - mrtva priroda.
Vratimo se mi u «surovu» stvarnost. Zvoniloooooooo. Ovo je fotografirano prvog dana nove školske godine. Moje susjede na ulazu s knjigama.
I eto, to bi bilo to. U očekivanju ponovnog zatopljenja. Nadam se iskreno babljem ljetu. Još mi se ne odvaja od svega toga. Nekako je ovo zahlađenje bilo preoštro. Sad pričam o vrimenu ko i svi oni koje mašta baš ne služi. Nema mi ništa mrže nego kad ljudi počnu liti govorit kako je vruće i zimi kako je ladno (a da kako bi to drugo tribalo bit?! I nikad ne valja. Kad je lito, kad će zima i obrnuto). A ako dođe do nekih ekstremnih uvjeta, eeee, tek je to prilika da počnu blejat na dugo i široko o tome. Katastrofa. E, pa da ja ne bi previše pala pod utjecaj takvih običaja, završavam, uz ovu «crno-bilu» verziju slike našeg malog grada. Pola u suncu, a pola u sjeni. Baš kako to i u životu biva….
Post je objavljen 10.09.2007. u 00:19 sati.