- Ujme Oca i Sina i Duva Svetog! – krstila se Luca.
- Šta zvoni, jel' umro tko! Nebo je vedro, ne sprema se neka nafaka. Šta li je – pitala se izbezumljena starica.
U zvoniku, porede kapelice, ravezalo se zvono pa udara li ga udara. Objesio se o konop Anta, klonuo, malaksao, al' zadnjim atomima snage vuče zvono.
- Ječi, udri, ajde! Čujete li me, sveci? – vikao je drhtavim glasom, gledajući molećivo u nebo.
- Ujme Oca i Sina i Duva Svetog! – križala se Luca.
- Poludio, budi Bog s nama! – hvatala se rukama za glavu Draga.
Traktor je brundao na ledini ispred kapele Svetog Ante. Njegov imenjak, nesuđeni zvonar koji je razdrmao cijelo selo, bacao se na koljena pružajući ruke prema križu. Spuštala se noć, kasna je jesen.
Sa čizama mu je otpadalo blato, debeli je prsluk bio prašnjav, a šešir mu je padao na oči tako da mu je gotovo potpuno prekrivao licu. Izgledao je sablano i luđački.
- Ujme Oca i Sina i Duva Svetoga! – kršila je ruke Luca.
Otkako je proljetos umrla njegova Ruža, Anta se odao piću. Nema više njezinih vrijednih ruku da ujesen pomognu obrati urod. Nema ga više tko dočekati s večerom. Anta je došao zazvati svece da uzmu i njega. Bez nje je, mislio je, sramota i za sebe i za cijeli svijet.
Te ih jeseni zazivao svakoga dana kada se vraćao s njive, dok je u traktoru ležala prazna flaša od rakije.
Post je objavljen 08.09.2007. u 11:23 sati.