Jučer sam tisuću puta provjeravala mobitel, provjeravala, osluškivala, iščekivala, samo jedan SMS, samo tvoj. Jučer si mi nedostajao, jučer sam bila slaba, jučer sam te opet željela.
Prošla su tri tjedna otkako sam te ostavila, da, zaista sam te ostavila. Znam, bila sam goropadnica, ledena kraljica, al jedino to bio je ispravan način da shvatiš, da shvatim, da ne posustanem i da zaista bude kraj. Kraj krajeva, konačan kraj bez nade, lažnih obećanja, bez sutra, bez možda. Kraj, samo kraj.
Da kažem hvala, bilo bi premalo, da kažem bilo je lijepo, bilo bi prejednostavno jer bilo je posebno, bilo je intenzivno i tako vatreno, čista ekstaza, vulkanska lava od početka do kraja.
Previše razumijevanja, previše poziva, poruka, beskrajnih razgovora s previše začina, a sve isprepleteno, ovijeno strašću … previše, predugo … ne znam kad je vrijeme prije proteklo i ne znam zašto je uopće toliko trajalo …
Mobitel još je pun tvojih poruka, čuvam ih još, čuvat ću ih još malo, još koji dan, još tjedan … još malo. I zapravo je dobro što jučer nisi poslao SMS jer bila sam slaba … i ne javljaj se više jer ne želim te više … samo ponekad padam pa poželim da me netko uhvati … netko … ne ti, ne on … netko … netko drugi!
Post je objavljen 07.09.2007. u 10:41 sati.