Marketing
svojih ruku pravim omču
Jesen je; kada odemo po nes pod velikim odmorom.
Kada oblačim majicu dugih rukava.
Kada otvaram novu bilježnicu i upisujem svoje ime na prvoj bijeloj stranici iza koje je još toliko njih koje moraju biti ispunjene.
Kada pogledaš u sivo nebo.
Kada u autobusu dijeliš slušalicu. Kao i nekad, Tool.
I malo mi je žao zbog toga. Mrvicu.
Žao mi je što nisam bila na koncertu. Žao žao žao. Ali baš.
(Neki jesu. Sad sam džels. I još im dugujem cugu. U vazda krivo vrijeme.)
Počela je škola.
Sada mogu buljiti u gore napisanu rečenicu i razmišljati što dalje. Ali ne znam. Rujan u sebi uvijek nosi neku dozu nepredvidljivosti. Kao da život ponovno počinje.
Kao da nije prošlo tjedan dana od prošlog posta, nego godine.
Svaki put me zbuni takva promjena, poželim se spakirati i otputovati. Sama. Negdje gdje ne poznajem nikoga.
I onda mi bude žao zbog toga.
Jer me možda baš tu čeka nešto dobro. Jer je možda baš tu najviše što mogu imati.
Previše žalujem.
Čak i zbog ovog posta. :P
Premda je okrugli, šezdeseti.
Ali nema veze. Snaći će vas nešto normalno već ovaj vikend, nadam se.
Sluša se:
Urban & 4: spelujem ti ispriku; gledaj i vidi
(u gradu razmažene djece, pod krovom namještene sreće, svaki pogled priču skriva, dubokih suza)
Post je objavljen 06.09.2007. u 23:00 sati.