Marketing
gutanje prašine
Pređosmo preko mosta i eto nas u jednom sasvim drugačijem svijetu-jasno je to čim sa argentinskih kompjuteriziranih „naplatnih kućica“ dođete u bolivijski „ofis“ kod musavog dede u kožnjaku koji je zadužen za lupanje pečata, a iznad glave mu visi presidente Evo sa lentom u vidu bolivijske zastave. Ma sve je tu odjednom drugačije: ljudi, ulice, dućani, muzika...
Put je pred nama, nema zajebancije, treba stić što prije u Tupizu. Nekako nalazimo nekakav bus koji vozi tamo, i nakon nekog vremena eto nas on d rod egejn.
I tako me evo kako u kototamopeva busu laganini makadamom poskakujem u smjeru Tupize,gutam prašine ko nikad u životu-sva govna mi u nosu pocrnila! Usput malo blejim kroz prozor u drastične pejzaže- uglavnom su to neki slabo obrasli veći ili manji bregi, pretežito žute i smeđe boje. Sa radija piči ona andska mjuza šta je dobro znamo sa našijeh trgova, i sve skupa, vrlo sam zadovoljan atmosferušom. Čag me i glavina više ne boli-izgleda da se malo spuštamo. Napolju je vedro skroz i dosta toplo, baš po očekivanju. „Ne bojte se dana, noći se bojte“-glasiše preporuka. Cijena busa za 3 ure vožnje je 20 bolivianosa (cca. 3 dolara). Poslije saznajemo da je Dejan (koji sidi malo isprid) platija 15. Dobrodošli u Boliviju!
Opa, evo i nekih kaktusića!
I tak, truc truc, i eto nas u Tupizi. Nije neki grad, veličine možda ko Bjelovar, ali zanimljivo mu okruženje-naokolo su ogromne crvene litičetine, a gradče je kaktiga u nekoj kotlini. Šofer nan iz busa čupa totalno zaprašene bekpeke, kad eto ti već malog crnog klinca: „senor, hotel?“ prvo ga odjebajemo, al onda skužin da u ruci ima letak na hotel Mitru, poznat iz knjige.
- „Kvanto?“
- „sinko sinkventa bolivianos“
Dijelimo to odma sa 7, skontamo da je to nekih 10 dolarinjosa po glavi, i, budući da nam se na toj nadmorskoj visini ne da previše glavinjat naokolo s ruksacima (iskustvo prethodnog dana), odluka pada:
„Vamos“!
Putem mali gnjavi da odakle smo kako se zovemo i te šeme, al mi smo mrvicu rezervirani jer prvi put smo tu, tek smo stigli, možda mali mulja...bezrazložno, jer za 3 minute eto nas u hotelu, koji je za laquiašku „Frontieru“ Šeraton. Čisto, relativno novo, topla voda, čak i televizija. Normalno, odma palimo, a kad tamo Mana. Mana je izgleda totalna faca na kontinentu- pratio nas je sve do Lime. Ne znan, nesto ka Gibonni, možda malo rokerskije. Dejan je u La Pazu kupija CD, pa koga zanima...
U Tupizi provodimo samo taj dan/noć (pametnom dosta), i glavni nan je zadatak nać agenciju s kojom ćemo se na 4 dana uputit u andska bespuća, usljed unaprijed viđenih slika i preporuka moj pritajeni favorit putovanja. Konjkurencija je žestoka-u gradu ima brat-bratu jedno 50 agencija šta nude isto. Međutin, triba pazit i odabrat dobru, jer ako odabereš lošu, mogli bi ti shebat doživljaj. Zato mi fino krećemo u provjerene (prema vodiču). Tamo nas prvo muljaju za cijenu, koju pak do večeri uspijevamo skresat na razumnih 110 dolarosa po glavuši-za 4 dana (3 noćenja) glavinjanja džipom po pripizdini i puni pansion ne čini se odveć mnogo. U džipu nas je 5(ne brojin vozača i kuvaricu) , šta nije 4 koliko smo tili (nas 3+još osoba), al nije ni 6, koliko nikako nismo tili. Aj valjda će tih dvoje bit o.k.
Ostatak dana smo malo šetuckali naokolo, malo tržili, jeli, pili, kupili markice (poštu u toj poluselendri tražili sat vremena!), jedva se popeli na brdo iznad (nadmorska nan pluća potrganović), ispratili zalazak sunca i poslije večere (konobar na devedeu pušta Dajerstrejtse i lajv Petšopbojse iz Moskve, pili Pilsner Potosi-katastrofa od pive!) lagano u krpe. Jer, sutra se kreće na tour de Salar de Uyuni. Sanjam li?-pitam se i učestalo ponavljam pitanje slijedećih dana.
Post je objavljen 27.07.2007. u 12:45 sati.