Marketing
Uzmi što ti život pruža
Gabrielada ide dalje... ovaj put Gabriel se pretvara u Švejka...
Artwork by DuncanLong © 2005
- Uzmi…
Sa nevjericom sam gledao u prljave prste koji mi nude komad, komadinu u mojim izgladnjelim očima, pomalo starog, mrvljivog, ali uz devizu "u sili vrag i muhe ždere" (istini za volju u niti jednoj sili do sada nisam žderao muhe, pa ma koliko bio vrag), zapravo još uvijek jestivog kruha… a gladan sam… joj, i kako… danima nisam ništa jeo…
- No, uzmi,
Zahvalno pogledah umrljano lice starog vraga sa zelenom trakicom oko lijevog rukava na brzinu sklepane uniforme…
- Hvala – promrmljah i nagurah taj nebesko fini komad kruha u zube i zamalo se uguših mrvicama koje su same krenule, bez pitanja, u dušnik. Srećom pa su imale gdje stati i vagati dali da krenu dalje ili ne, sjedeći kao ptice na grani na maloj izbočini negdje na sredini grla, koja je predstavljala zadebljanje nedavno uspješno prerezanog vrata. Odjednom shvatih da me Stari Vrag nešto pita:
- Molim?!? – progrcah između slapova sline koja je pojurila probaviti taj nebeski obrok.
- Kako ti je ime?
- Gabriel
- Onaj Gabriel?!?
- Koji "Onaj" Gabriel?!?
- Luciferov zet…
Hm… sad je na meni bio red, da pokušam vrdati ili ne, ali je zalogaj kruha ipak prevagnuo…
- Hm… ovaj… da… taj sam…
- Dobrodošao junačino!!! – drekne Stari Vrag i opali me zdušno posred leđa.
Mrvice su donijele odluku i u frenetičnom udahu, koji je bio popratna pojava naglom uzimanju zraka prilikom udarca čiji je tupo reski "šprask", kojim se podiglo par oblačaka prašine iz prljavog kaputa kojim sam se ogrnuo tamo, vani, a pripadao je jednom od sirotih vragova koji su poginuli, još odzvanjao u mojim uspaničenim ušima i tom se odzvanjanju priključio grčeviti kašalj koji je govorio u prilog tome da su mrvice produžile u dušnik.
- Hej… koji ti je vrag? – uzbuđeno je klepetao Stari Vrag
Ja sam samo hvatao zrak hripajući i pokazivao na leđa poprimajući finu ljubičastu boju tena, onu kvalitetnu boju sa kakvom samo utopljenici i obješenjaci dolaze u pakao po završetku svojih smrtnih karijera, sa namjerom da započnu besmrtnu… rijetkim to i uspije, većina ih bude svedena samo na gorivo… no, ljubičasteći mahao sam bespomoćno, lio suze na kojima bi mi i krokodili pozavidjeli, frcale su na sve strane, i pokušavao pokazati Starome da me još jednom lupi po leđima, bar približno na isti način kao i prvi put… možda mrvice nauči pameti… shvatio je… "Badašprask!!!" – ponovno oblačići prašine, bol u glavi, oči su mi izletjele na ticalima, u tom sam trenu valjda sličio kakvom kukcu, a mrvice su s olakšanjem odlučile ipak izići iz dušnika i krenuti pravim putem… mogu se pohvaliti kako sam par mrvica, uz pomoć prijatelja, ipak izveo na pravi put.
- Sad je bolje?
- Jhe…
- Ne smiješ biti pohlepan…
- Ne nudi me sa starim kruhom…
- Ne seri
- A to? To nisam već par dana… koliko sam jeo, toliko i serem…
- Sereš ti k'o da jedeš redovito…
- Otkud znaš za mene?
- Kako ne bih… pa zbog tebe je sve ovo i počelo…
- Kako?
- Nepotizam i ostalo…
- Misliš – ja se zakoljem da se izvučem iz ugovora…
- … a tvoj te tast ponovno slijepi i vrati među mrtve… da… to mislim…
- … ili kao što sam već jednom čuo…
- … nemaju svi Lucifera za tasta…
- … da tako je… to sam zaista već negdje čuo…
U blizini prasne eksplozija…
- Hej, pa ti se bojiš!
- Otkud ti to? – upitah ga sa zemlje, lica u blatu kojem je po mirisu bilo bolje da ode na liječenje – imalo je gljivice, sigurno.
- Što ja znam… valjda po tome što si legao k'o pokošen… mislio sam da te pogodilo..
- A ti?
- Ja sam ti Viking, a Vikinzi…
- … se boje jedino da im nebo ne padne na glavu… da… i to sam već čuo…
- Ti bokca što si ti informiran. Nego… sam si?
- Sada više ne.
- Nisam to mislio… - još jedna, ovaj put glasnija eksplozija odjekne u blizini. Malo se zemlje skotrljalo u zemunicu zajedno sa jednom podlakticom. Netko je vani vrištao. – Ops… ovo je bilo blizu.
- Zbilja? – promrmljah pljujući pljesnivo blato iz usta.
- Sve su bliže. Dođi, idemo.
- Kamo?
- Što dalje odavde… ne valja poginuti u paklu.
Post je objavljen 02.09.2007. u 20:15 sati.