Razmišljam u posljednje vrijeme puno o otpornosti. Mislim na otpornost na stres, otpornost na udarce, koji nas zadese u životu i slično. Život mi je stresniji nego prije, no taj stres je više bezopasan, bar ga ja tako vidim. Ima ljudi, koji se lako snalaze u teškim i novim situacijama, staviš ih u pustinju i oni se snađu. A ima ljudi, koji se ne bi snašli. Ja sam u sredini, nekada se brzo snađem, a nekada ne. Prvi put je obično najteže u novoj situaciji, kada se probije led i stekne iskustvo, obično ide lakše.
Kada vozimo auto, naiđemo na rupu ili izbočinu i nekada bude gadno, no gotovo svatko će nastaviti dalje do cilja. Ne znam koga bi to pokolebalo, da prekine putovanje i odustane. U drugim životnim situacijama npr. na faksu, na poslu, u vezi, braku, također se naiđe na «izbočine» i puno veći broj ljudi se pokoleba, stane i odustane, umjesto da se nastavi dalje. Odustati treba samo onda, kada nema druge mogućnosti. Nema predaje.
Ima teških situacija u životu, no 99% tih situacija može se preživjeti, izdržati, nastaviti dalje. Što nas ne ubije, ojača nas.
Post je objavljen 29.08.2007. u 23:12 sati.