Voljeni moj zavičaju, Slavonijo mila,
Htjeli su te istrgnuti iz hrvatskog krila.
Hrabri ljudi tvoji to im nisu dali
Skoro goloruki, ali čista srca u obranu ti stali.
Mnogo ih je poginulo i ranjeno bilo,
Mnogo se je suza i krvi prolilo.
U ratu si, draga moja, tako mnogo dala,
Krvareći dugo branila Hrvatsku,
Ginula je mladost tvoja, rušeni domovi,
A tek rijetki pružali ti svoju pomoć bratsku.
Bogata si, Slavonijo, prije rata bila,
Mnogo bijaše tvornica, stoke, žita vina,
Zadovoljnih ljudi, radnika i starih,
U budućnost mirnu gledala je omladina.
Sada samo tragovi tog bogatstva stoje
Dok nam neki tuđi ljudi novu pravdu kroje.
Nama pravdu kroje ti što nas ne poznaju,
Mi smo bili napadnuti, oni za to ne haju.
Pravda je rastezljiv pojam, al' nepravda jače boli,
Još kada se cijelim srcem domovina svoja voli.
U Hag su nam naše poslali junake,
A Carla im pripisala grijehe svakojake.
Sve one preostale podcjenjuju i blate,
Glasno neće reći, al' ne vole Hrvate.
Samo zgrade nisu grad, već njegovi ljudi,
Hrabro su ga branili, sada im se sudi.
Mnogi se već pitaju zašto su se borili?!
Da njih nije bilo - državu ne bismo stvorili.
Ako tako nastavi se,
Nitko više neće htjeti puške da se hvata
Tko li će nas, jadne, branit ako opet bude rata
Post je objavljen 29.08.2007. u 13:28 sati.