Draga nacijo, nacisti i nacistice... ili kako već (ko vas jebe)!
Danas sam loše volje ili kako bi se reklo 'ustao sam na lijevu nogu', al Ya to ne mogu reć jer uopće nisam ustao... (jebeš ustajanje, pa nisam jebeni ustaša). Btw. ovo pišem iz kreveta (bežična tastatura stvarno čini čuda baš kao i 'kamioni'). I pošto sam kriminalno loše volje, tj. nemam volje uopće, došo sam na bistru ideju da bi mogo malo za promjenu na ovom jebenom blogu 'zborit istinu'... Pa onda da počnem.
Bilo je to dobro vrijeme... tamo negdje '99. na proljeće, uglavnom, krenuli ja (onda sam još uvijek to bio ja) i osoba X od nekud prema negdje... I skužili mi nakon nekog vremena da postoji zapravo tanka bijela linija od nečega do ničega, al to nam stvarno nije bilo važno, samo smo znali da kad je nađemo da je treba ušmrkat kroz nozdrve direktiva u mozak. Krenuli mi konačno i nakon pola sata cipelarenja pješčanog puteljka kroz šumicu stigli mi do nekakvog stolića... I kažemo u glas ja i X 'jebote od kud ovaj stolić tu?!?', al nema veze, tj bez veze približimo se mi njemu, a kad tamo imali smo šta i vidjeti. Po dijagonali stola protezala se tanka bijela linija. Ajde dobro, reko ja osobi X, svakom fifti fifti i bit će sve OK. X nije protestirao pa smo zabili nozdrve u liniju, vukli i čekali šta će se dogodit...
U početku se nije događalo baš ništa, a nakon nekih pola sata začuli smo nekakav kreštavi ženski glas koji je govorio odprilike 'šta ste stali jebo vam pas mater nastavite cipelarit jebeni puteljak!!!', mi ni pet ni šest nego smo poslušali naredbu. Al nešto je bilo čudno, nismo hodali, nego kao da smo lebdili iznad tla cca. oko 10 centi. I tako lebdeći
došli smo do neke plaže, al ne morske nego rječne... A u toj maloj rječici kupala se dobra vila, mislim ne znam dal je bila dobra u duši, ali u tijelu je... Imala je samo jedan mali eror, umjesto kose, malu fontanicu, al to smo ja i X preboljeli. Vila se toćala u rječici cijelo poslijepodne, usta su joj bila full plava i cvokotala je zubima... Smračilo se, a plažu je obasjao pun mjesec. Vila je konačno odlučila izać iz vode... Kapi vode na njezinom tijelu obasjani mjesecom izgledali su ko biseri... Al cijeli taj doživljaj najedamput je pokvario strahovit smrad, prvo sam mislio da je X prdnuo, a X je to mislio za mene, ali vrlo brzo smo otkrili izvor smrada... Ajme, pa vili je smrdilo ispod pazuha!!! Strašno! Kako?? Zašto? Pa cijeli jebeni dan toća se u rječici... Nismo znali odgovore na ta retorička pitanja. Vila je konačno došla do nas i odmah smo primjetili da u desnoj ruci drži zlatnu ribicu koja je već bila na izmaku snaga od smrada. Počela je da zbori 'zdravo dečki, ja sam Stojanka, ne brinite ja vaša imena znam, pa se ne morate predstavljat...ha..ha... Evo, cijeli prokleti dan hvatam ovu jebenu zlatnu kuju da bi nam mogla ispunit svakome po tri želje...he..he, to je četnička ribetina pa ispunjava po tri...he..he.'. Pogledamo se ja i X i kažemo u glas 'JEEEBENO!!!'. Pošto niko od nas nije bio ustaša bolio nas je kurac.
Prvi na redu za želje bio sam ja, imao sam laganu tremu, a i zbog strahovitog smrada mi nije bilo svejedno. Paaa, ovako, kažem 'prva želja mi je roštilj, druga želja mi je kečap za prilog, a treća naravno čačkalica za zube..' i kadli odjednom stvori se kraj nas veeliki roštilj sa specijalitetima na njemu 'za popizdit', boca kečapa i čačkalica. Bogami pa
ta riba stvarno zna poso. X je bio drugi, prva želja mu je bila da mu popuši Vesna Pisarović, druga da mu se stvori Ferrari i treća je bila 16 miljardi eura... 'Na mom prozoru svjetlo gori cijelu noć, tek sam pred zoru shvatila da nećeš doć ti ni ovaj put...' iz daljine se čulo kako pjevuši Vesna Pisarović cipelareći isti onaj puteljak kojim smo X i ja također došli na plažicu. X se naježio od uzbuđenja ni sam ne vjerujući šta će se uskoro dogoditi. Došla Vesna napokon i na oduševljenje X-a obavila 'posao' pa polako otišla pjevušeći 'lijepa naša domovino, oj junačka zemljo mila, stare slave djedovino...'. Nedugo zatim pored X-a stvori se Ferrari, a na suvozačkom sjedištu stvorila se vreća u kojoj je bilo 16 miljardi eura. Nije loše pomislim ja, al ipak pri samoj pomisli na roštilj curile su mi sline. Sada je na redu bila vila. X i ja nismo ni sanjali šta nas čeka. Vila kaže za prvu želju da ju ja 25 minuta ližem ispod desnog pazuha, druga joj je bila da je X 18 minuta liže ispod lijevog pazuha, a treća želja joj je bila bočica senfa jer joj je to bolji prilog od kečapa. Ajmeeeee.... NEEEE...., fuck, zašto baš mi, vrištali smo X i ja, ali spasa nije bilo, jezici su nam se uskoro trljali u viline dlake ispod strahovito smrdljivih pazuha. Onesvjestili smo se.
Kada smo došli k svijesti polako je svitalo... Ja sam se probudio u naručju vile, a X se probudio na haubi od Ferrarija koja je cijela bila zasrana od njegove sline. Začudo, vili više nije smrdilo ispod pazuha, a umjesto fontane imala je prekrasnu pepeljasto plavu kosu, a oči su joj bile plave kao proljetno jutro koje samo što nije svanulo.
X i ja smo nabacili kupanac u rječici da se malo osvježimo, a vila nas je promatrala s plažice. Kad smo izašli iz vode shvatli smo da nam se dogodilo nešto čudno... Točnije, ja nisam više bio ja nego sam postao Ya, a X više nije bio X nego je postao Y. Ali u tom trenutku nam to nije bilo ni najmanje važno, jer nas je čekao džentlmenski doručak s vilom tj. roštilj.
Suvišno je uopće pričat o tome kolko smo se najeli i kako je hrana bila dobra. Nakon šta sam vrhunski pročačkao zube, sjeto sam se da u džepu još imam 'mekog Marlbora' pa smo svi zavažgali jednu. Nakon toga Y i Ya smo se dogovorili da bi mogli polako krenut tamo odakle smo došli, al je Y inzistirao na tome da prije nego šta krenemo izbroji lovu. Reko ja OK, samo ti broji do 16 miljardi, al nemoj računat da ću ti Ya pomoć jer ne znam do tolko brojat. Y šutke počne brojat, a ja sam vili predložio da se mazimo dok ne bude gotov. Vila je prihvatila uz vragolasti osmijeh. I tako smo se mi mazili i brijali i još štošta dok je Y u znoju lica svoga brojao i brojao i brojao... Kada je konačno završio i ustanovio da je iznos točan, oprostili smo se od vile i uskočili u Ferrarija da bi krenuli odakle smo i došli. Ali Y se zajebo, možda je zaželio Ferrarija, ali je zaboravio zaželit benzina, a Ferrari ne ide na zrak. Reko Ya Y-u da ga malo utješim, druže jebeš
Ferrarija, glavno da ti ga je Vesna 'posisala', a sa ovih 16 miljardi ćeš lako nabavit drugog. Y se složio pa smo krenuli cipelarit puteljak. Ya sam nosio još pola boce kečapa i čačkalicu, a Y je na leđima teglio 16 miljardi...
Cipelarili smo već 10-ak sati i bili smo potpuno iznemogli, pojeli smo još onu polovicu kečapa, a Y je pobacao pol novca po putu jer nije više mogo teglit punu vreću. Kadli odjednom iz daljine čujemo 'da li mirno spavaš luče moje, ovo veče dal te savest peče, govoriš li u snu ime moje...', to se Mile Kitić vozio u 'peglici', a slušao je kazetu od Dragane
Mirković. Mi smo ga stopirali i postavili mu nemoralnu ponudu, tj. pitali ga dal nam može prodat 'peglicu' za 8 miljardi eura. Mile kaže 'kobre đubre da bre, ne može bre, 'pegla' nije na prodaju'. Meni padne u tom trenutku na pamet bolesna ideja. 'Pa možda je Mile škakljiv...'. I uzmem ja onu čačkalicu i počnem ga njom škakljat. A Mile bio strahovito škakljiv i pobjegne on iz peglice u nepoznato... Uskočimo Y i Ya u 'peglu' i krenemo... 'Nosi moj pečat na usnama, mada nije podobno varaj me slobodno, karmin se s košulje lako pere, al nikad ruke od nevereeee....' treštalo je iz zvučnika dok smo se obasjani mjesečinom vozili prema tamo od kud smo došli... Sjećam se samo da mi se jako mantalo i da se nekakvo drvo zabilo baš u nas i da mi se zamračilo pred očima nakon toga.
Probudio me nekakav kreštav glas 'šta ste došli kad ste znali da ste ovde najebali...', skužio sam da Y spava kraj mene. Prodrmao sam ga da se probudi. Probudio se. Skužili smo da smo opet kod onog stola, te da nema ni para ni pegle ni Ferrarija. Jedino sam u dnu džepa pronašo nekakvu čačkalicu. Ostavio sam je na stolu kraj tanke bijele linije,
al ovaj put ni meni ni Y-u nije padalo na pamet da je ušmrkamo. Krenuli smo doma. Nismo imali pojma kolko je vremena prošlo, koji je dan, sat ni godišnje doba. Sve nam to nije bilo važno. On je razmišljao o Vesni, a Ya o roštilju... Najedamput smo se pogledali, i u isti tren zajedno pomislili: Yeeebote pa zašto se nismo sjetili da budemo spomenici betonskom instruktoru u Turskoj?!?
P.S. Ako se nekome ovu pričicu o ničemu dalo do kraja pročitat... neka mi se pridruži slijedeći put kad se budem 'družio' s tankom bijelom linijom, koja između ostaloga, vodi od nečega do ničega...
P.P.S. 'U oku stari sjaj, ko kaže da je kraj...'
P.P.P.S. Sretno danas dinamovcima protiv Werdera... Pa da i mi imamo konačno klub u ligi prvaka...
Post je objavljen 29.08.2007. u 15:30 sati.