Nedavno sam procitao u beogradskoj stampi da se prodaje Ce-ze,to jest-Centralni zatvor,tacnije zgrada u kojoj se decenijama nalazio taj zatvor,u Bacvanskoj ulici be-be-bez broja.Setio sam se tada te zgradurine,koju su posle rata izgradili nemacki inzenjeri-zarobljenici,sto je Djilas opisao u svojoj autobiografskoj knjizi"Vlast".Deo zloglasne Ljubljanke,zatvora pri centrali Ceke,GPU-a,NKVD-ea,KGB-ea,u centru Moskve danas je pretvoren u muzej.Cudi me sto niko nije predlozio nesto slicno i za Ce-ze,ili barem ja o tome nisam nista cuo.A bilo bi korisno za buduca pokolenja.Naime,od svake epohe ostaje neki muzejski spomenik koji savrseno karakterise epohu.Egipcani su ostavili piramide,anticki Grci-Akropolj i bezbrojne skulpture,Rimljani-drumove,vodovode,arene,evropski Srednji vek-katedrale,hiljadugodisnja Kineska imperija-veliki Kineski zid i tako dalje.Komunisticka epoha ostavlja za sobom bezbrojne zatvore,logore i za sada mauzolej sa vecitim mrtvacem nedaleko od Ljubljanke.Sve ostalo-kolhozi,
ogromni industrijski kombinati,soc-realisticka umetnost,moralni"Kodeks graditelja komunizma",pa cak i monumentalne visoke zgrade kakav je,na primer,Moskovski univerzitet,rapidno se pretvara u nistavilo.Ako se ne sacuvaju muzejski primerci zatvora i logora-a u Rusiji se o tome uspesno brine masovno udruzenje"Memorijal"-od komunisticke epohe,uspesno kao i od fasisticke,nece ostati nikakvih ni materijalnih ni duhovnih spomenika.Kao da i nije bilo nicega na zemlji toliko decenija.
Eto,zato bi vredelo pretvoriti u muzej barem jedan hodnik jednog sprata,jednog krila,jedne od medjusobno povezanih zgradurina tog ogromnog Centralnog zatvora u Beogradu.Ta kroz taj zatvor,kao u moskovskoj Ljubljanki,prodjose,ili u njemu cak ostavise glavu,ne samo brojni protivnici i"protivnici"rezima,vec i mnogobrojni njegovi stubovi,koji se razidjose sa svojom partijom na raznim istorijskim odlukama.Celu istoriju komunisticke epohe je moguce sazeto pokazati na istoriji tih centralnih zatvora Moskve,Praga,Budimpeste,Beograda.
Ja sam se u Ce-zeu nasao prvi put u novembru 1966.Dovezli su me usred noci iz kaznionice u Sremskoj Mitrovici,gde sam dve nedelje pre toga upravo poceo izdrzavati kaznu strogog zatvora od godinu dana,posle neuspelog pokusaja osnivanja nezavisnog casopisa u Zadru,u avgustu te iste godine.Medjutim,desilo se to da su moji prijatelji,ostali ucesnici zadarskog skupa,nastavili da rade na osnivanju casopisa i nakon moje osude u septembru te godine,te su pokusali da registruju glasilo u Beogradu.Vlasti,shvativsi da moja osuda i zatvaranje nije uplasilo ostale osnivace casopisa,te da ce sada vec u prestonici,a ne u dalekom Zadru,morati da sprecavaju pojavu slobodne stampe,odlucili su se da radikalno preseku celu stvar,te su istovremeno 21.novembra pohapsili u Beogradu,Zagrebu i Zadru glavne osnivace casopisa,smesta ih sve prebacili u Centralni zatvor u Beogradu i otvorili istragu zbog zlocina"udruzenja protiv naroda i drzave".
Stampa u Beogradu je tih dana pisala o razotkrivenoj"zaveri arhitekata",ne znam da li slucajno ili po instrukcijama policije.Naime,medju uhapsenima i onima koji nisu uhapseni,ali protiv kojih je takodje povedena istraga,bilo je zaista nekoliko arhitekata,od kojih se,istina,arhitekturom bavio samo jedan.U Centralnom zatvoru su se nasli Beogradjani-arhitekt Pedja Ristic i slikar Leonid Sejka,po obrazovanju takodje arhitekt;Zagrepcani-Marijan Batinic,
istoricar umetnosti i Danijel Ivin,istoricar;iz Zadra-Franjo Zenko,filozof;i ja,osudjenik iz Sremske Mitrovice.Istraga je povedena i protiv slikara Mladena Srbinovica,izdavaca Slobodana Masica,arhitekte po obrazovanju,pisca i slikara Mire Glavurtica,advokata Jovana Borovica i jos nekih ljudi uglavnom iz kruga"Medijale".
Naravno,niko se od nas nije bavio nikakvim"udruzivanjem protiv naroda i drzave",nikakve zavere nije bilo.Sve smo radili strogo u okviru zakona i savrseno otvoreno.Istraga se vrtela u mestu.Mnogo godina kasnije procitao sam u"Dugi"da je zaista u policiji postojala ideja da nam se imputira neka zavera,navodno,protiv Bakarica,te da nam se organizuje montirano sudjenje kao na Moskovskim procesima.Srecom,bila su vec druga vremena.Mesec dana posle hapsenja svih"zaverenika"pusten je Milovan Djilas sa svoje poslednje robije.Tito se brinuo o liberalnom imidzu Jugoslavije.Ukratko,istraga je trajala 3-4 meseca,pohapseni su pusteni iz Ce-zea,ko ranije ko kasnije,a sudjeno je bilo samo meni u Beogradu u aprilu 1967.godine,ali naravno,ne zbog zavere i"neprijateljskog udruzivanja"vec i opet zbog clanaka koje sam mnogo ranije objavio u zapadnoj stampi.
Medjutim,na sve nas,bez obzira na to koliko dugo je svako od nas bio u njemu zatvoren,Centralni zatvor je ostavio nezaboravan utisak.Gradjen je duboko promisljeno,tako da ne postoji nikakva mogucnost medjusobnog komuniciranja zatvorenika cak ako se nalaze u susednim celijama.Naime,svaka druga celija ima vrata sa druge strane,prema drugom,paralelnom hodniku,tako da susedi nemaju sansu da bilo kada vide jedan drugog.Svi mi,
pohapseni zbog"arhitektonske zavere",bili smo smesteni u jedan hodnik,svakog dana smo vodjeni na jednosatnu setnju u poplocana dvorista-bunare izmedju zatvorskih zgradurina,ali dugo nismo znali da smo u blizini.Ono sto je u Ce-zeu najvise pritiskalo psihu bila je upravo velicina zatvora i neka masinska racionalnost.Sudbina je htela da upoznam zatvore u Zadru i Novom Sadu,kaznionice u Pozarevcu i Sremskoj Mitrovici,ali moram priznati da je od svih njih najdostojniji spomenik epohe upravo Centralni zatvor u Beogradu.
U toku istrage,proveo sam sedam i po meseci u samici pa sam posle toga prebacen u zajednicku sobu.Posle dugog boravka u samici,zajednicka soba sa desetak osudjenika izgledala je kao prelazak u novi siroki svet.Tu sam imao prilike da se upoznam sa najautenticnijim zatvorskim folklorom.Jos uvek se secam tuznih,smesnih i dirljivih pesama koje su se ocito prenosile od zatvorenika do zatvorenika ogromnog Centralnog zatvora.Ne verujem da ih je bilo ko zapisivao.A steta.Eto,secam se ovih stihova duge pesme o Centralnom zatvoru:
Na Ce-zeu dva goluba gucu,
Mila moja majcice,panduri me tucu.
Nas Ce-zeu crn se barjak vije,
Umro jedan jadnik,ime mu se krije.
Prodaj majko vinograd i grozdje,
Pa mi skini okove i gvozdje.
Naravno,savrseno mi je jasno da sada nije pogodno vreme za pretvaranje u muzej bilo kojeg delica prethodne epohe.Na drugi nacin ona jos uvek traje.Ali zelja mi je bila samo da podsetim na neophodnost takvog posla u buducnosti.
Vasington,16.jula 1992.
(Mihajlo Mihajlov-"DOMOVINA JE SLOBODA")
Post je objavljen 29.08.2007. u 14:03 sati.