Život se zasniva na beskrajnim količinama uvreda i praštanja. Ako pogledamo oko sebe, naše okruženje, društvo koje nam je postalo svakodnevnica, roditelje, prijatelje, nama blisku osobu, svima je zajednička jedna stvar...svako je svakog nekad uvredio, na surov ili manje surov način. Rečima ili delima, sve je u istom košu i posle svake uvrede ostaje nam gorčina, tuga što smo nekog nama dragog povredili, ili pak, što smo bili povređeni.
Deluje kao mehanizam koji je nastao kao potres ličnih nezadovoljstava, a uvredićemo se veoma brzo, veoma lako jer su naša ne zadovoljstva i taštine prilično velike.
Uvrediće nas prijatelj koji nam nije došao na rođendansku zabavu, roditelji koji su kritikovali kada nam je bio dan "d", uvrediće nas partner jer nam nije prišao sa onolikom pažnjom koju smo mi u tom trenutku želeli,..itd, itd. Sve u svemu, vređaćeme i vređaću sve oko mene jer ću misliti da je sve oko mene blesavo i neću pružati lepu reč ukoliko mi se ne uzvrati istom.
Teško se nosimo sa uvredama, i u tim situacijama, mi povređeni delujemo kao mnogo bolje i humanije osobe od onog ko nas je povredio, iako nikad u tim trenucima ne razmišljamo trezveno i nikad situaciju ne sagledamo do kraja i ne sagledamo razloge zbog kojih smo nekog povredili ili bili povređeni. I kad bi nam osoba koja nas je povredila rekla da smo mi krivi zbog izazvane uvrede , još bismo se i uvredili :)!
Posle "nesporazuma" koji sam imala sa najboljom prijateljicom, i zbog niza uvreda koje smo uputili jedna drugoj, nastalo je zatišije, ali zatišije u smislu da smo jedna drugu izgubile.Tih 7,8 meseci izbegavanja i ignorisanja da ona i dalje postoji i da je naše prijateljstvo i dalje prisutno je zaista meni bila jedna dobra životna lekcija.
Izbegavala sam svaki moguć pokušaj da je nazovem i da popričam s njom, a o tome da joj kažem "oprosti", nije bilo ni pomena.
To "oprosti" zaista je kao neki gorak lek, znamo da će nam od njega biti bolje , ali nam je teško da ga progutamo.
Odbojnost koju smo stekli prema tom činu izvinjenja je verovatno potekla još iz detinjstva kada su nas roditelji primoravali da se izvinemo za nešto što nismo smatrali našom greškom.
U ljubavi, "oprosti" poprima sasvim drugu dimenziju ali ni malo ne odskakajući od ostalih životnih trenutaka kada je neophodno to izgovoriti. Ako je jedna od važnijih reči "zajedno", zar da nas jedna reč liši te slobode uživanja u zajednici i ljubavi.
Na žalost, većina nas smatra da je to čin u kome si svi osećamo "poniženo", podcenjivajući sami sebe.
Ukoliko ne želimo postati ubice ljubavi, moramo naučiti praštati. Prvo sebi, pa drugima!
Sada, na to gledam sasvim drugačije. To "oprosti" je dokaz našeg poštovanja prema toj osobi, dokaz naših osećanja i ta poniznost se vremenom i godinama izgubi kada shvatimo koliko nam je malo trebalo da zbog tog "oprosti" izgubimo prijatelja, ljubav. Svaki put sve lakše i lakše izgovorim bez i jednog osećaja poniznosti.
Post je objavljen 20.08.2007. u 22:47 sati.