Došao je taj ponedijeljak...
Danas sam imala popravak, iz latinskog. Položila sam. Samo me nemojte pitati kako sam si to dopustila, jer stvarno ni ja ne znam. Nisam ni trebala imati popravak, kad se dogodio, mislila sam to riješit na prvom roku kad... Pala sam, malo iz inata profesorice, malo zbog neznanja i eto ga drugi rok. Pao mi je kamen sa srca, bome i mami i tati (možda). Tata je zadnji par dana jako čudan, ne priča ni sa kim u kući, nešto se ljuti. Čak me nije danas ni pitao kako je bilo na popravnom. Rekao mi je da ne idem na državno. Ne zam zašto to radi. Mama razmišlja o rastavi, a svi vrše pritisak na mene. Neki dan sam pala s konja, sav je neki čudan za skakanje, i sve me strah kako će proći to državno. Onaj se zgodni Veslač naravno još nije javio, a pitanje je hoće li uopće. Ne ide mi ni na jednom polju. Sve me tako živcira. Svi se stalno nešto deru na mene, ja sam svima za sve kriva.
Najradije bih sjela i plakala, no ja sam vedra, jaka, i optimistična...ili...ne..
Lagano se taj optimizam gubi.
Sve se to zakompliciralo kad sam se vratila sa onog predivnog ljetovanja.
Ne može mi nitko pomoći, a ni ja sama sebi..
Možda bi mogao Veslač.. Ne znam zašto sam se toliko zapalila za tog dečka, stalno mislim na njega, pa me to još više izbedira. Ne znam što sam krivo napravila, zašto se neće javiti?!?
Ne znam što bih napravila, jednostavno nemam snage više za ništa...
Post je objavljen 20.08.2007. u 15:39 sati.