Odlučih se za ovaj post jer mi se ova tema mota po glavi već nekoliko dana...
Radi se o nečem što me žifcira do bola...a to je, eksploatacija moje kreativnosti...
Naime, među društvom se ističem kao ona koja uvijek ima ideju i viziju i zna ju ostvariti...to zna biti naporno jer kad ljudi ne znaju kaj bi sa sobom, pitaju mene, kad im nešto ne ide, pitaju mene, kad nešto ne znaju, pitaju mene, jer ću ja to, najvjerojatnije, znati, iako me to što bi ja trebala znati, najčešće, nitko nije učio kao i to što oni očekuju da ću ja njih tomu nečemu učiti.
To me najviše žifcira u školi...naime, znamo često raditi svakojake projekte, pa smo tako za dan škole (il kaj god je to već bilo) radili nešto u grupi koju smo si odabrali. Ja, koja jako volim engleski, odabrala sam englesku grupu. Da ne prepričavam sve i riskiram da se krivo izrazim pa da se netko naljuti na mene, reći ću da sam ja na sebe preuzela veliku većinu posla i da sam totalno rikla (da ne govorim da nisam mogla upogoniti printer i da sam tu opizdila na živce i dobila histerični napad) kako bi sve stigla na vrijeme, no stigla sam i sve je to lijepo izgledalo, kao što su to svi, naravno, očekivali.
Ja sam svjesna da sam SAMA kriva za to. Why?
Ljudi mi jednostavno prepuste palicu i ja ju (glupača) prihvatim. Jer ja već na početku vidim kraj, znam kako bi nešto trebalo na koncu izgledati i to gotovo uvijek na kraju zaista izgleda dobro i dobije sve pohvale. Sedmero ljudi dobije pohvalu jer sam ja ko konj rmbala, pisala i crtala cijelu noć...
Ne ljutim se ja na nikog posebno, ljutim se na sebe. Ja prihvatim ulogu "vođe" jer sam uvjerena da ako bi pustila njih da rade sami, to neće ispasti dovoljno dobro, kreativno, posebno. Ne postanem histerična prema njima, jednostavno osjećam tu neku tenziju i bojim se da oni jednostavno nemaju ideju. Što je, vrlo često, potpuno točno. Čast izuzecima.
Ali smatram da, kad je zadatak iz povijesti složiti kratak plakat o jednoj temi, od mene nije u redu da prijatelju (šlampastom prijatelju :P) kažem da pronađe pravu sličicu i izreže ju, te da kasnije ispadne da mu je to bio jedini posao...zapravo, bilo bi mi žao i od mene ne bi bilo u redu kad bi on htio nekaj drugo raditi, dala bi mu da radi, dapače. Ali on ne želi raditi.
Ja sam ta koja govori što može i što ne može proći. I kad bi se bar netko iživcirao i rekao mi da se gonim u tri (prostor za određene organe) i da sam naporna i da zašto im u tri (opet onaj prostor) ne dopustim da sami nešto rade...
Možda je razlog taj što im ja ustvari ništa ne branim da rade? Možda je razlog taj što im ja uvijek dam nekog posla o čijem ishodu zapravo ja odlučujem, a oni to ne znaju? Možda je razlog što to moje vođenje projekta i moje ideje uvijek urode plodom? Možda sam takva rospija da se ne usude ništa reći? Možda oni jednostavno ne vole ništa raditi?
Vjerujem da ovaj post zvuči ful narcisoidno ali meni je već pun kufer.
Naime, pokušala sam dati drugima da šljakaju i osmišljavaju i prihvatila sam se onih sitnih poslova koje obično drugi obavljaju za mene (osim rezanja i lijepljenja, to UVIJEK drugi rade, uffff kak to mrzim raditi) i nitko nije bio zadovoljan rezultatima (ja jesam jer sam se malo odmorila :P).
Moram prestati šefovati...iako ne čini mi se da ih žifciram. Jednog ću dana saznati...
Al mi fakat još nitko nije rekao da se gonim...čudno...
Najgore je kad oni od mene TRAŽE da dajem ideje. A kad nešto smislim, očekivat će da to i napravim jer znam kako...
Dosta mi je...
Od danas naplaćujem svoje talente!!! (popstikl)
Pis...
Post je objavljen 17.08.2007. u 15:33 sati.