Danas čitav dan mi se po glavi motaju moji drugari iz osnovne...Pa sam skitila jedan kratki sastav o rastanku generacije,da vas ne umaram nekim dugim sastavom...
Sjedim u sobi i razmišljam o ovom nestvarnom životu,o sebi,o društvu ,o generaciji.I tu mi misao zastade.Generacija-šta je to zapravo¨?Skupina drugara koji su 8 godina išli zajedno,a sad ih neka sveta sudbina razdvaja.Baca ih na različite strane života,a ipak svako sebi bira stranu.Svakoga privlači nešto drugačije.Iako su kao djeca imali slične stilove i oblačenja i muzike sad su svi različiti,muzika im više nije ista.Bolne uspomene iz djetinjstva im se motaju po glavi,ali sad su prešli prvu stepenicu odrastanja,i polako,ali sigurno koračaju ka slijedećoj.Da li baciti pogled ka prošlosti,ili jednostavno nastaviti dalje-pitanje je sad?Prva pomisao se čini boljom,ali druga stvarnijom...Čini se da odrastanje boli,ali takav je čitav život.Pravi ti duboke rane na srcu koje nikad ne zarastu ni u ožiljke,i ostanu duboke.Sole ti pamet da je odrastanje lijepo.Ali zapitaš se zašto su odrasli stalno namrgođeni ako im je tako lijepo,zašto se oni ne igraju više?Pitanja je toliko puno,a odgovora nema.I tako sjediš u sobi postavljaš pitanja za koje znaš da odgovora neće biti,ali ipak ih postavljaš...Nadaš se nečemu,a nada ti je već odavno umrla...Zvuči glupo,ali je istinito.I tako listaš još jednu neispisanu stranicu života,i stavljaš tačku na nešto čega nije ni bilo.I to se poglavlje završava.Stranica života ostaje bijela,neispisana,nedovršena...
Post je objavljen 16.08.2007. u 11:02 sati.