Ima jedna lijepa pjesma Velimira Rajića
Nekako sam je do sad uspješno izbjegavao, ali kako sam naletio na nju u preturanju nekakvih papirića i notesa, promislio sam da bi bilo dobro izvući je iz zaborava
NA DAN NJENOG VENČANJA
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestit'o sam ti. I ti reče "Hvala!"…
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep'o rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena:
Po tvome licu radost se razliva…
I svršeno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva…
Ja nisam znao da te tako volim
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,
Nek mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva:
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"
Post je objavljen 15.08.2007. u 13:27 sati.