Dusa moja opterecena nekim bijednim mislima
glava puca od razmisljanja... nastaje eksplozija...
u ovom moru suza sada ja gusim se,
ni sama ne znam kako utisati ove jecaje.
Eventualno sve, bas sve me nervira
mrzim kad sam ovako abnormalno nepodnosljiva,
mrzim kad ne znam sto bih sama sa sobom
borim se sa svojim zivotom, vragom i bogom.
Previse se opterecujem nepotrebnim glupostima
negdje na granici realnosti um sam ostavila.
Rekla sam si ne znam koliko puta
zaustavi ovo bijedno tijelo ne daj da uzalud luta...
ne ulazem napor jer moj zivot nema smisla,
osim divote smrti ne preostaje mi nista...
Entuzijazma nekada davno puna sam bila,
a sad ni sama ne znam kako sam se unistila.
Svakoga dana iznova samo neki novi jadi,
ova bolest oko mene zid nedostupnosti gradi.
Ispd povrsine dugo sam skrivala svoje pravo lice
željela sam biti andeo a umirem ko sve druge patnice...
ionako sam uvijek s prijezirom gledala na sve
ovo je moja kazna, propast, to sam zasluzila zar ne?
Jesam, ja priznajem, napravila sam pogresan korak
ma nisam ni slutila da kraj ce biti tako gorak...
Ako to moj zivot je bio, sama sam ga takvim stvorila
bas sam ja kriva sto me depresija ubila...
depresija i bijeg od stvarnosti nisu spas... treba se suocit sa svim poteskocama koje se nalaze na trnovitim putovima ovoga zivota...
Post je objavljen 14.08.2007. u 16:29 sati.