Prolazeći kroz šumu morale smo stići do novog dijela New Yorka. Šuma je bila mračna i gusta, teško smo prolazile. Ja sam bila ljuta na cure pa sam hodala daleko ispred njih pognute glave. Dora je otvorila pismo u avionu. A u pismu smo našle običan, najobičniji komad pergamenta. Prazan. Ne, nije bio ispisan nevidljivom tintom. Jednostavno, bio je - prazan. Znala sam da ga ne smijemo otvoriti prije nego što sletimo, imala sam loš osjećaj.
Emma je dotrčala pred mene, blesavo skakućući i smijuljeći se.
„Hey curo! Get alive! Don't be mad! We are in New York! Get alive!” Ja sam ju samo blijedo gledala.
„To bi značilo da ima ideju.” Lana je dobacila smijući se.
Nasmiješivši se, stala sam i pričekala cure. Kad su me dostigle, Dora mi je pružila pismo.
„An, ti si rekla da moramo otvoriti pismo kad sletimo.”
„I?”
„Pa, da ga otvorimo sad?” Uz dozu opreznosti objasnila je Aya. Znala je da lako mogu planuti.
„Ma radite što hoćete. Ionako ste već pokazale da vam nije važno moje mišljenje.” Dala sam Sim pismo i okrenula se.
„Anduril!” Nikad me nije tako zvala. „Ako zbilja želimo spasiti Draca, moramo biti složne!” Ona uvijek zna kaj treba reći.
„Otvaraj to pismo!” Nasmiješila sam se.
Sjedile smo u kafiću. Polako ispijajući svoju Fantu, zamišljeno sam gledala kroz prozor. Zašto? Zašto su nas maknuli sa zadatka? Jesmo li nešto pogriješile? Ili je to bilo zbog naše sigurnosti? Ipak smo mogle nastaviti nakon eksplozije. Došli su i rekli da će dalje oni nastaviti. I poslali nas doma.
„Hej, cure…” Uspuhano je dotrčala Mel i svalila se u stolac. „…bok!”
„Hej… Kaj nisi ti na natjecanju?” Lana nam je upravo donijela sladolede.
„Ne, netko je napao jednu skupinu iz Francuske pa je otkazano. Poslali su nas kućama. A vi? Vidim da ste našle Sim, a Draco?”
Pogledale smo se lijenim pogledom pa je Aya počela objašnjavati.
„Našle smo Sim, sve pet. I krenule u New York po Draca.”
„New York? K meni? Pa kaj niste javile?” Prekinula ju je Mel.
„Slušaj! Otvorile smo pismo koje nam je dala Sim, a u njemu je bila bomba.” Melody je prestrašeno udahnula. „Ne jaka, ali dovoljna da nas je bacila u nesvijest na nekoliko sati. Tada su se pojavili Lucius i Simin i Emmin stari. Rekli su da odmah odemo kući. Oni će spasiti Draca. I tako smo se našle ovdje.”
Stajala sam nasred ulice. Oko mene su lepršale blještavo bijele pahuljice snijega. Snijeg mi je bio do koljena, ali ja sam se lako probijala. Bila sam odlučna u svojoj nakani pa mi ništa nije bilo teško. Imala sam samo jedan cilj. Weasleyjevi čarozezi.
Otvorivši vrata, ugledala sam Freda kako čita neka spise. Podigao je glavu i skoro pao sa stolice kad me ugledao.
„Čuj, dečko! Mene se ne ostavlja samo tako!” Prišla sam mu, zagrlila ga i poljubila.
„T-to bi trebalo nešto značiti?” Zbunjeno je upitao. Zar je stvarno tako glup?
„Da, zbunjolo!” Nasmiješila sam se.
„O-ovo nije šala? O-oprošteno mi je?”
Još sam ga jednom poljubila da dokažem svoje riječi.
„Znači, opet hodamo?” Zar njemu stvarno sve treba nacrtati?
„Bila bi mi čast.” Nasmiješio se i zagrlio me.
Nakon što smo se dobrano napričali i izljubili, ja sam ustala i krenula prema vratima.
„Već ideš?” Ustao je da me otprati.
„Da. Primijetit će da me nema.”
Poljubila sam ga za pozdrav, a onda izašla na svježi zrak.
Zabljesnula me bjelina pa nekoliko sekundi nisam mogla gledati. Zadovoljno sam se nasmiješila i zaljubljeno krenula prema dvorcu.
„Jei! Znači, opet ste par?”
„Da, barem se nadam.”
Sjedile smo na obali zaleđenog jezera, u sjeni jednog velikog i starog hrasta. Bila sam okružena curama. Počešavši se desnom rukom po lijevom ramenu, ustala sam i krenula prema dvorcu.
„Hej, ne ideš ti nikuda!” Začula sam Lanu iza sebe, a sekundu poslije toga pogodila me ledena gruda. Na licu mi se pojavio velik osmijeh i vratila sam joj istom mjerom.
Potpuno promrzle i promočene vratile smo se u Društvenu. Ja sam kihala svake dvije minute, dok je Sim jedva govorila. Nju smo zakopale u snijeg.
„Laku noć! Ja sad idem u krevet i ne mičem se do jutra.”
„Slatki snovi, Simbellmyne!”
Ostatak društva ostao je u društvenoj. Nije nam bilo za feštanje, falio nam je Draco. Negdje oko ponoći, kad smo svi već bili u polusnu, iz naše spavaonice začuo se prodoran vrisak. Svi smo se odmah razbudili i potrčali prema spavaonici. Ja sam otvorila vrata i ugledala Sim kako beživotno leži na podu, a pored nje stajao je muškarac. Bio je u sjeni, ali ja sam znala tko je. Refleksno sam izvadila štapić, ali on me preduhitrio.
„Avada Kedavra!”
Glas Alastora Moodya bio je zadnje što sam čula.
P.S. Znam da je post kratak, ali nije mi se dalo napisati više.
Otvorila sam novi blog, posjetite =D D.I.E.
Post je objavljen 13.08.2007. u 23:22 sati.