Pregled posta

Viktor Peljevin: Sveta knjiga vukodlaka (1)

Drugom prilikom, tokom bičevanja uzeo je da čita neki časopis. To je već samo po sebi bilo uvredljivo. A još kad je počeo prstom da pokazuje na članak i uz to progunđao "bar da je ćutao, đubre", iznervirah se i prekinuh proceduru, tj. sugerisah mu pauzu.
- Što je sad? - upita on začuđeno.
- Nije mi jasno, da li mi ovde imamo flagelaciju ili seosku čitaonicu?
- Izvinite, dušice - reče on - ovo je jedan grozan intervju. To je naprosto đavo će ga znati šta!
I on kvrcnu prstom o časopis.
- Nemam ništa protiv detektivskih romana, ali ne mogu da podnesem kada njihovi autori počnu da objašnjavaju kako bi trebalo da uredimo Rusiju.
- Zašto?
- To je kao kada bi maloletnica, koju je neki kamiondžija povezao zbog felacija, odjednom digla glavu sa svog radnog mesta i počela da mu daje uputstva kako treba pročistiti karburator na mrazu.
Očigledno, Pavel Ivanovič nije čak ni shvatao koliko uvredljivo to može da zvuči u razgovoru sa jednom seks-radnicom. Ipak, uspela sam da ulovim talas gneva pre nego što je ovladao mnome, zbog čega mi se dušom momentalno razlilo veselo spokojstvo.
- Pa šta onda - rekoh kao da je sve u najboljem redu. - Možda je ona uslužila toliko kamiondžija da je pohvatala sve nijanse i zaista može da pokaže kako se čisti karburator.
- Meni je, dušo, žao takvih kamiondžija kojima je kao konsultant potrebna brbljiva pušačica. Ti neće daleko dogurati.
"Brbljiva pušačica", eto ti ga sad! Kakav je on ipak... Opet uhvatih blesak besa u momentu njegovog nastanka, i gnev opet ne uspe da izbije.
To je baš bilo dobro. Kao kad tokom oluje skočiš na dasku za surfovanje i letiš preko talasa razornih emocija koje ne mogu da ti naude. Kad bi uvek bilo tako, pomislih, koliko bi ljudi ostalo u životu... U suštini, nisam više protivrečila Pavelu Ivanoviču. Nama, lisicama, koje idemo nadsvetskim dao-putem, bolje je da o takvim stvarima nemamo sopstveno mišljenje. Jasno je bilo jedno: Pavel Ivanovič je dragocena sprava za treniranje duha.
Nažalost, kasno sam shvatila da sve to za mene ima odveć veliku težinu. Kada sam prvi put izgubila kontrolu nad sobom, sve se završilo bez obogaljivanja. Izbacila me je iz takta jedna njegova misao o Nabokovu (da i ne govorimo o tome da je na njegovom stolu stajala fotokopija nekog člančića pod nazivom Frizeri se ukazuju kelnerima: fenomen Nabokova u američkoj kulturi).
Volela sam Nabokova još od tridesetih godina prošlog veka, još od vremena kada sam njegove pariske tekstove nabavljala preko klijenata iz NKVD na visokim položajima. Ah, kakva je svežina, tada, u strašnoj staljinističkoj prestonici, zračila sa tih listova kucanih na pisaćoj mašini! Sećam se da me je naročito potreslo jedno mesto iz Pariske poeme, koju sam nabavila tek posle rata:

U životu ovom, što šaren je celi
(Neponovljivom, zato što će on
Drugačije sasvim, u drugoj podeli
Biti igran u teatru novom),
Najvećom srećom smatrao bih kada
Savio bih života ćilim divni
Tako da šara sadašnjice pada
Na staru šaru, na crtež davni...

To je Vladimir Vladimirovič napisao o nama, lisicama. Mi zaista neprestano gledamo predstavu koju izvode usplahireni glumci - ljudi koji su ubeđeni da je na zemlji igraju prvi. Oni s neverovatnom brzinom umiru, a na njihovo mesto dolazi nova postava, koja počinje da igra iste uloge i sa istim patosom.
Istina, dekor je uvek svež, čak preterano svež. Ali sama drama se ne menja već veoma, veoma dugo. A pošto se mi sećamo i uzvišenijih vremena, neprestano nas izjeda tuga zbog izgubljene lepote i smisla. Dakle, te reči su udarile istovremeno po mnogim strunama. Uzgred budi rečeno, što se tiče struna - taj ćilim iz Pariske poeme visi u pesmi Humberta Humberta.

Dolores Gejz, kud se to vozikaš?
Koje je marke tvoj čarobni ćilim?
Je li krem kaguar u modi baš?
I gde si se samo parkirala?

Znam koje je marke. Bio je izatkan u Parizu jednog letnjeg dana trideset osme godine, pod belim džinovima oblaka, ukočenim u plavetnilu, a zatim je urolan stigao u Ameriku... Bila je potrebna sva ogavština Drugog svetskog rata, sva čudovišnost izbora koje je on nametnuo, da bi bio okačen na zid Humbertove čekaonice. I uto mi ovaj pripadnik društvene inteligencije na sve to izvali:
- Sreća je, dušice, jedna velika protivrečnost. Dostojevski se pitao da li je ona moguća, ako je plaćena suzom deteta. A Nabokov je, naprotiv, sumnjao da je moguća bez nje.

Takvo pljuvanje na grob pisca nisam mogla da otrpim i bacih bič na pod. Mislim, ne samo da sam prestala da Pavelu Ivanoviču stvaram iluziju bičevanja, već sam ga naterala da vidi kako bič udara o pod takvom snagom da se na parketu pojavilo ulegnuće. Posle sam morala svojeručno da ga izvedem kada je otišao pod tuš. Izbegavam da se svađam s ljudima, ali ovoga puta sam pukla, te počeh da govorim ozbiljno, kao da preda mnom sedi druga lisica:
- Mene vređa kad Nabokova brkaju s njegovim junakom. Ili kad ga nazivaju kumom američke pedofilije. To je sasvim pogrešan pogled na pisca. Zapamtite, Nabokov se ne odaje onda kada opisuje zabranjene draži svoje nimfice. Stranicama ne možeš da se odaš. Stranicama stvaraš. On se odaje onda, kada škrto, gotovo aluzijom, pominje Humbertova sugestivna sredstva, koja mu omogućuju da šparta s Lolitom po Americi. O onome što mu je na srcu - uvek krišom...
Dođoh k sebi i ućutah. Doživljavala sam priču o Loliti veoma lično i ozbiljno: Dolores Gejz bila je za mene simbol duše, večno mlada i čista, a Humbert je bio predsednik direktorskog kolegijuma ovoga sveta. Osim toga, bilo je dovoljno da se u strofi koja opisuje Lolitin uzrast ("stara: pet hiljada trista dana"), reč "dana" zameni rečju "godina" i bilo bi kao da je reč o meni. Naravno, ovo svoje zapažanje nisam poverila Pavelu Ivanoviču.
- Nastavite, nastavite - reče on zapanjeno.
- Pisac, naravno, nije maštao o mladoj i zelenoj američkoj učenici, već o skromnom imetku koji bi mu omogućio da spokojno lovi leptire negde u Švajcarskoj. Ja u takvim snovima ne vidim ništa ružno za jednog ruskog plemića, koji je shvatio svu uzaludnost životnog podviga. A izbor teme za knjigu, koja treba da mu obezbedi takav imetak, daje predstavu ne toliko o tajnim željama njegova srca, koliko o tome šta on misli o svojim novim sugrađanima, a uz to - i o stepenu ravnodušnosti prema njihovom mišljenju o njemu. To što je knjiga ispala remek-delo, takođe može jednostavno da se objasni: talenat ne može da se sakrije...
Završavajući ovu tiradu, u mislima sam grdila sebe najgorim rečima. A imala sam i zašto.

Profesionalno, ja impersonalizujem devojku prelaznog uzrasta i čednog pogleda. Takva bića ne izgovaraju duge rečenice o stvaralaštvu pisaca iz prošlog veka. Ona govore jednosložne i jednostavne rečenice, uglavnom o materijalnom i vidljivom. A ovde...

- Baš si se raspalila - začuđeno promrmlja Pavel Ivanovič. - Okice ucaklile, a? Gde si sve to pokupila?
- Ma - rekoh mračno - radila sam jednom filologu analni fisting...
Dadoh sebi časnu reč da se više neću s njim upuštati u rasprave o kulturi, već da ću ga koristiti samo prema primarnoj nameni, kao spravu za razvijanje snage duha. Ali već je bilo kasno.

Post je objavljen 13.08.2007. u 20:21 sati.