...KAD JE MILOSEVIC IZGUBIO I SVOJ CETVRTI RAT,ONAJ PROTIV NATO-a NA KOSOVU,PJESNIK I AKADEMIK MATIJA BECKOVIC,JEDAN OD STUBOVA SRPSKE NACIONALISTICKE ELITE,DOMISLIO SE KAKO DA OPERE SVOJU NECISTU SAVJEST:"VISE VOLIM BITI SA SVOJIM NARODOM NA POGRESNOJ STRANI,NEGO PROTIV NJEGA NA PRAVOJ."NISAM IZ TOG FILMA.TREBA LI DA VOLIM SVOJ NAROD,IZ KOGA JE ZA SRPSKE VELIKODRZAVNE CILJEVE REGRUTOVANO TOLIKO NITKOVA,UBICA I PALIKUCA,
I KOJI JE VISE OD JEDNE DECENIJE DOBROVOLJNO KLECAO PRED TIRANINOM I RATNIM ZLOCINCEM SLOBODANOM MILOSEVICEM?TREBA LI COVJEK DA VOLI SVOG PIJANOG I PROPALOG OCA?NISAM OD TIH.KAD VIDIM KAKVI SU SVE ZLOCINCI I KRIMINALCI STEKLI TITULU"PRAVOG SRBINA"I KOLIKI JE NJIHOV BROJ,DODJE MI DA POBJEGNEM MEDJU ABORIDZANE.PRETPOSTAVLJAM DA MEDJU NJIMA NEMA SRBA,A NADAM SE NI HRVATA.
SVIH OVIH GODINA SRPSKI NACIONALISTI MI SALJU UVREDLJIVA PISMA.HOCU LI VEC JEDNOM PRESTATI DA GOVORIM O SRPSKOJ KRIVICI ZA RAT,O SRPSKOM FASIZMU I SRPSKIM ZLOCINIMA?E,PA-NECU!
Ponekad mi se,medjutim,ucini da je i moj rat izgubljen.
Pred Novu godinu obicno odem na sarajevsku pijacu Ciglane da kupim nesto namirnica.Bio je oblacan,
prohladan decembarski dan krajem 1998.Zaustavio sam prvi taksi kod Doma Armije,veliki crni
mercedes.Taksista me je prepoznao i,otvorivsi prednja vrata,rekao:"Izvolite,gospodine Bericu."Bio je to krupan covjek u koznoj jakni,nosio je kacket.Volim da tokom voznje razgovaram s taksistima,jer oni,kao i novinari,znaju sve i ne znaju nista,ali je tog dana moj radoznali duh bio pospan.
Brzo smo stigli na Ciglane.Hocu da platim,zuri mi se,ali se taksista okrenuo prema meni:"Da ja vas,
gospodine Bericu,nesto pitam:Znam da ste Srbin,a meni je jedan prijatelj Hrvat pricao o Srbima.
Kaze:dovedi dvojicu Srba u kucu,pa jednog posadi za punu trpezu,a drugog strpaj pod sto i vezi ga.
E,onaj sto sjedi za trpezom i gosti se,taj o tebi misli isto sto i onaj koji vezan sjedi pod stolom.Je li istina da su Srbi takvi?""U prici je sve moguce",rekao sam mu smijeseci se.Nisam imao volje da mu objasnjavam kako je to tek jedan od pradavnih stereotipa etnicke mrznje,prica koja kola medju svim balkanskim narodima,samo sto su njeni akteri uvijek oni drugi.
Na pijaci je vladala guzva i trebalo mi je skoro sat vremena da se iz nje izvucem.Na taksi-standu stajao je samo jedan automobil,neka mala zapustena starudija.Taksista je na glavi imao crnu pletenu kapu za skijanje,bio je zgoljav i neobrijan.
Prethodne noci ubijen je najmladji sarajevski taksista,Bosnjak Denis Imamovic.Trojica nepoznatih mladica sjela su u njegov golf na Cengic-Vili,a Imamovic je nesto kasnije nadjen mrtav desetak kilometara od centra Sarajeva,na teritoriji Republike Srpske.Jutros su sarajevski taksisti,ogorceni zbog ovog podmuklog ubistva,blokirali grad.Taksista nije bio raspolozen za razgovor,ali prije nego sto smo stigli na moju polaznu stanicu,ispricao mi je onu istu pricu koju sam sat ranije cuo od njegovog kolege.Kaze:"To mi je pricao moj rahmetli babo."
Dao sam mu marku baksisa.Ostao je ravnodusan,a ja sam krenuo kroz park ispred zgrade SVJETLOSTI.Padala je kisa sa krupnim,vlaznim pahuljama snijega.
Los dan,pomislih.Ili je zauvijek nestalo ono u sto sam cijelog zivota vjerovao?Zauvijek.
25.januar 2002.
(Gojko Beric-"ZVIJERI NA OKUPU")
Post je objavljen 13.08.2007. u 14:17 sati.