Već mi par dana neke stvari ne izlaze iz misli… Prije par dana sam imala jedan ozbiljan razgovor sa jednim dečkom. I nije to baš bio običan razgovor kakve inače vodim sa frendovima. Istina, njega i ne gledam kao frenda. Zato mi ste to toliko i svidjelo. Svi moji frendovi su krajnje neozbiljni i nikad me ne bi shvatili ozbiljno. No, ipak je on malo stariji od mene. Protresli smo teme o bivšim dečkima, curama, ljubavi, životu… i sličnim temama. On je jedan od onih, ne biste vjerovali da takvi uopće postoje, vjeruju u pravu ljubav. I bio je valjda jedini koji je shvatio moje stavove, i da su mu oni bilo skroz normalni. On već dugo traži onu pravu i nikako da ju nađe. Rekao mi je da su cure danas prezahtjevne i da si postavljaju previsoke ciljeve. Možda je u pravu. Jer tada sam se sjetila svoje najbolje frendice, koja je upoznala jednog super dečka, strašno dobrog i dragog, i čak ne izgleda loše, ali iz nekog razloga ju uopće ne interesira. A toliko je htjela nekog upravo takvog.
Uglavnom, jako sam se iznenadila iskrenosti svoga frenda. Rekao mi je sve što mu je na duši. Čak mi je rekao da bi htio imat curu poput mene. Istina, i ja bi htjela imat dečka poput njega, nekog tako iskrenog i dobrog. Možda bi i mi bili zajedno da ne živimo na različitim krajevima lijepe naše. Tako sam i došla do svog zaključka: život nije fer. Jer još davnih dana sam zaključila da moram zaboravit NJEGA. Puno bi mi bilo lakše kad bi našla nekog super dečka i zaljubila se u njega. Nekoga poput svog 'prijatelja'.
Post je objavljen 11.08.2007. u 21:13 sati.