Počelo je uobičajeno. Svira RHCP na mobitelu u šest i po. A ne da mi se dignut. Onaj moj već budan, ali nije skuva kavu, presta je pušiti, pa ne pije ni kavu, pa šta ću se dizat. Dizanje, kupatilo, nes-kafe s mlikom, sve to kilavo... (A ne kad ona moja pubertetlija ide ujutro u školu pa triba zarana u borbu za opstanak - ko će prvi uletit u kupatilo, nema onda kilavljenja, ili pojedi il ćeš bit pojeden.)
Jučer smo bili, moj Onaj i ja, u kupovini školskih potrepština. Torbe, pernice, tuto kompleto oprema za prvašića, a nešto i za srednjoškoljku. Vratili smo se malo pokisli od spoznaje kolika su nam dica već. A iz toga slijedi... druga spoznaja.
Da se malo utješimo, izašli smo u grad. Ipak smo mi još mladi. Vanka-ludilo. Puno svita, stranaca, naših, na svakom kantunu neko svira, izložbe, svašta. Šta nije vako bilo kad sam bila mlađa i vapila za "događanjima" i šušurom.
Kiša nas je omela u "izlasku", ali svejedno smo se kasno vratili doma. Pa malo blog, televizija, i tako, nikad leći.
I tako, zakasnila na posal. Ali nema veze, ionako i oni koji bi to eventualno mogli primjetiti kasne.
Do te točke sve je bilo uobičajeno.
A onda me krenulo.
Izašla san u hodnik zapaliti. Skuhala kavu iz automata, listan novine i dolazim pomalo sebi. Kraj mene sidi nepoznat tip i čeka. Kako se ispostavilo, čekao je mog direktora koji je ubrzo doša i ovaj je poša za njim u ured. Ja pijcukam kavu i odjednom - ova kava je slađa od moje! U momentu skužin da je to kava nepoznatog lika! Koju je on odložio pored moje. Ispljucala sam sve živo. Bljak.
Krenem raditi. Nisam mogla naći onog vraga s kojim se vade one spojnice na papirima, pođem skidati noktima i nabodem se do kosti. Krvi ko u priči.
Sida i tetanus.
Ništa - idemo dalje.
Oko podne, umori me glad.
Iden po sendvič.
Dok čekam da ga hitra cura ugrije, zajedno s još 50 turista, počinje nevera.
Dobijen sendvič i trčin nazad. Zvoni telefon u torbi. U jednoj ruci sendvič, telefon na dnu torbe. Sklonim se u portun, zajedno s onih 50 turista.
Halo, ko je sad, jebemti?
Naravno, moj dragi Onaj. Bi li se zaletila doma, sve je otvoreno, a jučer sam lakirao onaj pod u lođi, pa će mi se smočiti...Btw, pod je lakirao nakon nekoliko godina mog grintanja. Pa baš sad kiša!
A ja radim bliže kući, ali sam bez auta, a on je s autom ali daleko i, osim toga baš se ne može maknuti s posla. Ne bi da je neurokirurg usred operacije tumora na malon mozgu. Ma, da ne bi po ovome trčala. Lije ko iz kabla. Ma jebi se ti i drveni pod i lak, razgovor ugodni nastavlja se u tom tonu. Usput se sudarim sa Švabom na putu. Kako znam da je Švabo? Pa ne znam kako, znam.
Osim glasa u telefonu, čujem još nekoliko glasova...negdje. Curo, ženo, gospođo, frau!!! Ne mogu zanemarivati toliku buku, okrenem se.
Desetak metara iza mene, na pločniku novčanik. Rastvoren. Naravno da je moj! Ispa iz torbe kad san vadila mobitel. Hvala, hvala ljudi.
Posramljena i ljuta, kupin takujin s puta i u isto vrime poklapam telefon u po riči.
Trebalo je pokupiti one silne kune, eure, jene. O karticama da ne govorin.
Vraćan se u ured. Radin. Da ne bi mislili da samo šetan.
Na mobitel me zove žena iz dućana di san materi kupila štramac da je štramac iz Zagreba doša, ali kako će ona sad to na brod, to bi ja tribala sad organizirat prevoz, napraviti teretnicu, uvatit brod koji ga oće uzet...A lipo san joj rekla na početku da je to za otok. Ne brinite ništa, mi se brinemo za transport, bla, bla. Samo vi platite i ne brinite ništa. Znate, to vam je super-anatomski, garancija 10 godina, neuništiv, valjda ga ni atomska bomba ne bi sorila...
Dok s njom dogovaram detalje kompliciranog posla transporta tereta na otok, zvoni drugi telefon.
Mala (ma nije mala, to je stilska figura), koja je na otoku. Na Drugiću. Sva u panici. Znaš, tu je bila velika nevera, strašna grmljavina i grom je užgao brdo na našen Trećiću. Ali, kiša ga je odmah ugasila!
Još mi samo to triba!
Dobro, sad je sve to prošlo.
Ostala sam sama u firmi. Ja i čistačica. Spider-woman. Gleda ona mene sva u čudu kako san vridna i još tipkan po tastaturi. Ne zna da pišem post. Misli da radin nešto od nacionalne važnosti, što bi inače luda žena radila u uredu sama u četiri popodne.
Gledan ja nju sva u čudu kako čisti ko zmaj. Da mi ju je doma odvesti.
Opet zvoni. Ovaj put je moja day. Zove na kavu.
Spasonosnu kavu. Relaks-kavu.
Još jednom zvoni. Onaj moj. Again. Ide dan prije na godišnji. Puka je i otiša. Ide dici na otok. Žuri na trajekt.
Misli da je meni ža.
Bićeš sama. Cilih 24 sata.
Sve suze ronin.
__________________________________________
Post je objavljen 09.08.2007. u 14:28 sati.