Mjere zaštite u dvorcu su se povećale. Svi su samo govorili o Simone Goldberg. Odmah sljedećeg dana Melissa je dobila pismo od svoje majke u kojem ju je obavjštavala da se čuva i da se pazi. U pismu se najmanje 50 puta spominjala rečenica: ubojica je na slobodi.
-Ma da, baš!-rekla je Mel s posprdom u glasu i zgužvala pismo.
-Nemojte to baš tako olako shvaćati, gospođice Webbery.-reče neki glas iza nas. Instiktivno sam se okrenula. Tamo je stajala profesorica Doyle. Melissa je zakolutala očima.-Majka vas s razlogom upozorava.
I tad se udaljila od stola uz zvuk šuštanja njezine srebrne pelerine.
-Ja zbilja ne razumijem, Melissa, zašto ti imaš nešto protiv nje.-rekla sam.
-Znaš, Mel, i ja se pitam isto što i Am.-reče Maggie.-Profačica uopće nije loša. Uostalom, majstor je svog zanata. Zbilja odlično predaje Obranu, Fishburneica joj nije ni do nožnog prsta.
-Ma samo...Vi ne razumijete...-počne Melissa i zagleda se nekud u daljinu, pratila sam njezin pogled i vidjela da motri Michaela i Annie, svog brata i sestru.-Stvar je u tome da... Ona... Vi to ne biste shvatili...Ma reći ću vam poslije!
Tad se ustala i otrčala iz Blagovaonice.
-Ja zbilja ne znam što je s njom u posljednje vrijeme.-reče Maggie i neodobravajuće zanjiše glavom. Ja sam nastavila grickati svoj prepečenac duboko zamišljena. Nešto je čudno u vezi s tom novom profeosricom i Melissom, ali što?! Zašto ju mrzi?
-Napokon sam te našao. Falila si mi.-prišapne mi nečiji tihi glas baš na uho. Bio je to Daniel. Obujmio me oko struka i nježno poljubio iza uha.
Sjedila sam u parku na klupi, bilo je prohladno pa sam se zaogrnula pelerinom. Čitala sam neku dosadnu knjigu koju sam morala pročitati za Napitke.
-Daniel!-rekla sam bolno, a on se smjestio pokraj mene na klupu.-Imam još 153 stranice za pročitat. I to za sutra! Ako ne pročitam tu knjigu, gotov sam! Malbers će me pretvoriti u žabu, a dam se kladit da ću prije morat sama napravit napitak za to.
-Čak i da te pretvori u žabu, bit ćeš najljepša žaba koju sam ja ikada vidio.
-Daniel!
-Ma ok, reći ću ja sutra Malbersu da si bila ometena.
-Eh, pa to sigurno jesam.
On se nasmiješio i poljubio me. Zaklopila sam knjigu.
-Ma k vragu i Malbers i knjiga i žaba... K'o šljivi učenje...-pomislila sam.
Daniel i ja smo se ljubili jedno sat vremena, dok se nije smračilo. Tad je već postalo opako hladno, pa sam predložila da odemo do dvorca. Uhvatio me za ruku, bile su ledeno hladne. Očekivala sam da će me sad pozvati na Božićni bal. Ali on je samo šutio i gledao preda se. Nisam razumjela što mu se vrti u glavi. I zašto me ne pozove na taj ples?! Mislim, nema teorije da je ono što je rekao Dannyju točno. On će me pozvati na ples! Daniel me mora pozvati na ples! Pa nemam namjeru cijelu tu noć, dok se ostali zabavljaju, provesti u spavonici. On me mora pozvati! Pogledala sam ga, u iščekivanju. Ali on je i dalje šutio... kao da ne razumije. Oh, bože, zašto su muška bića tako komplicirana?
-Maggie, jesi li ti odlučila s kim ćeš ići na bal?-upitala sam ju sljedeći dan, nakon nastave.
-Amanda, zar ne vidiš da imam posla?-reče ona otpuhujući crveni pramen kose što joj je pao na čelo.
Upravo je dovršavala neku klopku, koju je nazvala „Mišolovka gospodina Huberta“. Iskreno rečeno, nisam imala pojma o čemu se radi, no bila sam sasvim sigurna da bi se gospodin Hubert trebao čuvati ovih dana.
-Ma daj, Maggie, dovršit ćeš to neki drugi put! Ovo je ozbiljno!
Ona me samo pogledala preko ramena.
-Ti želiš razgovarati sa mnom o nečem ozbiljnom?
Promislila sam si malo: to i nije baš tako dobra ideja! Maggie i „ozbiljno“ su dva nespojiva pojma.
-Imam prijedlog za tebe, Am: otrkni u kuhinju i donesi mi koji kolač, ovo je zbilja naporno. Poslije ćemo o tim tvojim ozbiljnim stvarima.
Na svu sreću, tad je u spavaonicu ušla Melissa koja me spasila potrage za kolačom.
-Am, dobila si pismo.
-Što sam dobila?-upitala sam okrećući se prema njoj.
-Pismo. Astor ga je donio maloprije.
Ona mi pruži omotnicu. Bila je strainska, a na njoj je poznatim rukopisom pisalo:
Za gospođicu Amandu Harrison
Boliverska spavonica
Rosewhite
Otvorila sam pismo i odahnula.
-Matt mi piše.-rekla sam.
-Što kaže?-uita Melissa.
-Ma ništa, sve po starom.-odgovorila sam joj i spremila pismo natrag u kovertu te ga bacila na krevet, baš pokraj onog mog lančića kojeg sam dobila za rođendan.
-Znaš, Amanda, uopće ne razumijem zašto ne nosiš ovaj lančić. Prekrasan je.-reče Melissa.
-Uh, pa nisam ga se ni sjetila.-odgovorila sam joj. Bila je to istina.-Nosi ga ti ako ti se sviđa.
-Da znaš da i hoću.-reče ona i stavi lančić oko vrata.
-Anith, s kim ćeš ti na bal?-upitala sam ju za večerom.
-S Tomom. Pozvao me dva dana nakon što je profesor Strallman objavio da će se uopće održati taj bal. A ti? S Danielom?
-Uopće me nije još pozvao.-rekla sam tužno pogledavši na stol Andore.
-Ma ne brini, sigurna sam da će te pozvati.
-Nisam baš sigurna. Čini mi se da ni on a ni onaj njegov kreten od prijatelja...
-Govoriš o Dannyju, je li?
-Ma da.
-I mislila sam si. Uopće ne vidim što neke djevojke vide u njemu. Diže nos do neba. Misli da je najbolji na svijetu. Toliko je uobražen i napuhan da se čudim što ne eksplodira.
Nasmiješila sam se. Napokon da se netko i sa mnom slaže, kad sam Maggie spomenula Dannyja ona je rekla: „To je onaj slatki koji se druži s Danielom, je li?“.
-Slažem se.-rekla sam.- A čini se da ni on a ni Daniel nemaju baš u planu ići na Božićni bal.
-Eh, pa onda moraš uredovati. Reci Danielu da želiš ići na bal i pitaj ga ima li on išta slično u planu. Barem ćeš vidjeti na čemu si.
-Da znaš da ću to i napraviti.
-Tako treba! Bravo, Am!-nasmiješi se ona i namigne mi otpijajući gutljaj soka od bundeve.
Nakon večere sam odlučila slijediti Daniela i kad ne bude bilo nikoga, upitati ga sve u vezi tog bala. U početku je išao s Dannyjem prema Andorskom društvenom domu, ali onda mu se ispričao da mora nešto obaviti i nestao u nekom od tajnih hodnika. Slijedila sam ga, a tad sam vidjela da je tamo i Salazara. Popela mu se na ruku i usmjerila svoju glavu prema njemu. Palucala je jezikom i izvijala se kao da mu nešto govori. Daniel je tad počeo ispuštati neke čudne zvukove i govoriti joj nešto. Još su tako razgovarali na parselskom, a da ja nisam razumijela ni riječi. Kad bih barem mogla znati o čemu govore... Stojala sam sakrivena iza neke statute tako da me nisu mogli vidjeti, ali činilo se kao da taj njihov razgovor dugo traje. Predugo... Kao da se svađaju ili nešto slično... Zašto i ja ne mogu govoriti taj parselski?
Odjednom, Salazara je sišla s Danielove ruke i nestala u nekoj od pukotina u zidu. Daniel je pokrio lice rukama, pao na pod i nešto prošaptao.
-Ne mogu je ubiti...-govorio je tiho, dok su mu se suze kotrljale niz obraze.-Ne mogu je ubiti, Salazara... Ne mogu je ubiti! Kako da ju ubijem?! Ne mogu je ubiti, Salazara....
Tresao se dok su mu suze klizile niz obraze, držao je ruke na glavi, plakao i šaptao:
-Ne mogu ju ubiti... Ne smijem ju ubiti... Ne mogu ju ubiti, Salazara...
Gledala sam još jedan tren u njega, a zatim otrčala. Trčala sam ne stajući sve dok nisam došla do Boliverskog društvenog doma. Nisam primjetila da se suze kotrljaju i niz moje obraze. Od straha?! Ili zbunjenosti... Ili zašto?!
Nisam mogla izbaciti ono Danielovo lice iz glave. On mora nekog ubiti... On mora nekog ubiti. Ali čija je to naredba? Tko mu je to naredio? I tko je ta osoba koju mora ubiti? I što... Oh, Bože... Što ako sam to ja?
Post je objavljen 06.08.2007. u 20:23 sati.