Ovaj post je zbog toga štose želim ispričati svom momku zbog mog ponapanja. Iako dojadilo mi je objašnjavati se za svoje postupke; zapravo vrlo mi je teško objašnjavati se ovako jer često se sve pogrešno protumači. Zbog sve zbrke oko nas, zbog nerazumijevanja i nemogućnosti da se situacije sagledaju iz prave perspektive ja sam ljuta, na neki način. Sve moje emocije se zbog zbrke u mojoj glavi u trenutku znaju svesti na neku razinu na kojoj postajem gruba, netolerantna, bezobrazna...prava gadura, ali uistinu samo sam tužna zbog toga što sam neshvaćena i takva želim ostati. Potpuno sam paradoksalna osoba i volim tu svoju paradoksalnost koja me usto i živcira. Oprosti što sam bila gruba,što sam izazivala, prijetila i pokušavala te učiniti ljubomornim. Priznajem, to je bilo pogrešno, no neznam kako da ti pokažem koliko mene ljudi gnjeve uvezi tvog nedolaska, iskreno nije me briga za druge ali to me počinje živcirati. Ponekad se osjećam glupo što ti vjerujem i ne znam što bih učinila da ne dođeš. Sigurna sam u to da sam vrlo blesava osoba i da previše razmišljam i premišljam. Pitam se zašto me toleriraš? Zašto me voliš, neću pitati jer isto kao što ja nemam blage veze zašto ja tebe volim, ni ti mi nećeš znati objasniti, a to je logično jer ljubav nije objašnjiva razumom. Ovo ne razumijem, kako ja tebi pomažem da se oporaviš; pa vidiš da sam nerazumna i samo te mučim svojim idiotizmom. Eto vidiš, zato mi je sve ovo teško; inače bi se neko vrijeme durili jedno na drugo, zatim bi se pomirili i smijali i ispalo bi da smo oboje šašavi, a ovako se mučim sama sa sobom. Sad mi je došlo do svijesti da se ti isto tako osjećaš...Oprosti jer najvjerojatnije sam te uznemirila, ne želim ti stvarati nikakav pritisak, a opet to učinim. Volim te, nadam se da ćeš me uspjeti shvatiti prije no što izludiš samnom:).....
Post je objavljen 31.07.2007. u 18:52 sati.