Reče mi DM-ov drugar kako sam se promenila. Naravno, ja sam odmah pomislila da misli na to kako su mi cice ogromne :D
[da, znam, nenormalna sam i opterećena, ali mene zaista trenutno beskrajno fasciniraju moje grudi]
No, nije mislio na cice, već na ponašanje. Kao, opuštenija sam i smirenija. Nemam pojma otkud mu to. Plus, verujem da se DM nikako ne bi složio sa njim.
I sad si ja nešto razmišljam jesam li se i koliko promenila. Mislim, izvesno se jesam promenila, ovoliko kenjkava i cmizdrava nisam bila od svoje druge godine. Ali uredno to pripisujem podivljalim hormonima. I kletoj sudbi koja ne dozvoljava da sve bude baš onako kako sam ja zamislila. No, o tome drugi put.
Sad, ako pretpostavim, a pretpostavljam, da su te 'buhu ništa nije kako sam ja zamislila i sve mi smeta i pretvaram se u slonicu i jedva se krećem' epizode trenutačne i uobičajene za trudnoću, zaista ne vidim da sam se nešto promenila. I dalje sam ja ona ista Sanja, samo sa malo većim stomakom (čuj, MALO većim) i samo ne mogu toliko da divljam (misli se na opijanje, đuskanje, vilenenje po čitavu noć i te stvari), ali sam i dalje ja - JA. I dalje volim istu muziku, i dalje volim da čitam, i dalje volim da pišem, i dalje isto mislim o bitnim ili pak nebitnim stvarima u životu, i dalje me nerviraju iste stvari, i dalje želim da ronjam, i dalje želim psa i i dalje želim da se non-stop provađam. Samo, bolno sam svesna da me drugi ne doživljavaju više isto. Tako da - nisam se ja promenila, već drugi oko mene.
Doduše, sada me plaše različite stvari nego pre 5 meseci. Ponekad me uhvati panika, obično kad me spuca da ću postati MAJKA [ej, majka!!], a ja ne znam hoću li ja to umeti i šta ću ja kad dovedem bebca kući i koliko će to promeniti moj život, a izvesno hoće, samo ne znam koliko niti koliko bih ja volela da se promeni. Pa me onda spuca da ćemo DM i ja i bebac biti PORODICA, a to zvuči tako ozbiljno i odgovorno, pa se malo uspaničim jer da šta ako mi to ne umemo da odradimo kako treba. Ako ima neki manual za to - te bebe i porodice i odgajanje i zajednički život sa minijaturnim čovekom, molim da mi neko javi. Da se DM i ja teoretski pripremimo za predstojeće događaje.
I ne znam da li da se brinem zbog toga što se malko plašim i što me još nije spucao taj čuveni majčinski instinkt (i kako to uopšte treba da izgleda)... Plus, sve žene koje su se isporađale do sada su mi rekle kako je njima trudnoća bila najbolji period u životu, kako uopšte nisu bile u panici, kako su mal'ne sve znale kako će i šta sa bebom itede, ali ja sam ubeđena da besprizorno lažu.
Mislim, kako može da te ne hvata makar malo strah od toga hoćes li umeti da hendluješ bebu?
Pa mene je jedan dan napala panika zbog jedne od najtrivijalnijih stvari - kako ću bebi da sečem nokte(!!!). Ono - ako uzmem makaze, kolika je verovatnoća da joj odsečem prst? I kako da joj držim šapicu dovoljno čvrsto da se ne mrda a da joj, s druge strane, ne polomim prstiće?
Došla do zaključka da je najbolje da bebcu grickam nokte dok ne poraste dovoljno da ih - ako je devojčica - sama seče i lakira ili - ako je dečak - da ih sam seče ili gricka.
A da ne pričam o nečem ozbiljnijem, recimo, kako se beba doji i čemu služe pumpice za mleko. Dobro, očigledno je da služe za izmusti mamu, ali kako se to radi i šta onda sa tim mlekom... Je l' se to čuva u frižideru? Ako da, da li se podgreva? Ako da, kako da znam koliko toplo treba da bude? Šta ako prokuva? Je l' može to mleko da se pokvari? Koliko dugo sme da stoji? Pa koliko često treba bebi davati da jede? I koju količinu? I kako da znam da li je bebac gladan ili plače zato što, štajaznam, ne voli novu igračku u krevecu?
I tako hiljadu i jedno pitanje.
Mda, one su sve znale i uopšte nisu paničile. Nisu, nisu, my ass.
Post je objavljen 31.07.2007. u 15:01 sati.