Sunce je već bilo dosta visoko te subote 28.07.2007 , jer nismo baš rano krenili ovaj put , iako nam je (nažalost ) prvi put ove godine da idemo na ono što toliko čekamo cijelu zimu , jesen i proljeće : pravi drifting i lov na naš ipak najdraži trofej – Bluefin tunu.
Dvi jacere pune «mirišljavih» srdela su spremne, naše dvi zlatne 70 – ice i dvi 80 – ice sa novom krenom i novim predvezima su blistale na suncu dok smo prašili put Nje , naše uvik drage Blitvenice.
Stajemo na jednom braku i dižemo 2,3 kila skuša i lokardi , nek se nađe za lipu i svježu (ako ne i živu) ješku za naše tunje. Okolo podne nalazimo se 4,5 milje jugozapadno od Nje i krećemo u posal. U to nam zapljusne val 100-injak metara ispred nas. Veličinu nismo dobro uočili al vrstu jesmo , ono što nismo od prošle ili čak pretprošle godine vidili , lipi tunj u zraku. Uf, super, lipi znak za početak ribolova. Na tom mistu nismo imali sriće sve do 16 h , a kurenat nas je i odnia dosta daleko van kotline pa smo se odlučili maknit malo i to 5,6 milja u čisto jugo od Nje.
Došli na novu poziciju , krenili «radit» i nije prošlo ni 15 minuta dobrih kad najlipši zvuk krene, i to na našu novu 70 icu.
«Zaguča je ! ! ! «
Srići nima kraja. Boro stavlja pojas i priprema se za stand up , ja na timunu, prije mu na brzinu «čistim» krmu da može lakše raditi. Kao da smo jučer bili na moru, kao da voziš biciklu, kad jednom naučiš nikad ne zaboravljaš….
Kreće lipo, izvalia je već 350 metara , nešto je gadno veliko. Ponaša se čudno, ko veliki tunj, sporo al kad krene doli, nima mu kraja , on upravlja nama a ne mi njim….
Boro sjedna na stolicu i uspijeva «vratiti» oko 150 metri , kad on opet i to još više , opet smo na početku, prolaze minute , skoro i sat….
Diže se gore, al daleko , visoko, opet doli, pa opet gore, vrlo čudno za tunja. Počinjemo sumnjati , al ne dobijamo još potvrdu. Kad odjednom « splash «….ispred nas na nekih 150 metra izroni i zabijeli se,oboje pomislimo «sabljarka , uf, idemo ju dignuti , ogromna je»
Kad ponovo , malo se približi te odjednom sve laška. Boro kaže « gotovo je, ispa je !! «
jer je stvarno tako izgledalo, al NE, evo je tj EVO GA, prema nama i okrene se na 3 metra prije broda, ufffffffffffffffffff, zabijeli mu se trbuh, PAS i to ne bilo kakvi pas nego upravo taj , zastrašujući Veliki Bijeli («Charcharodon carcharias») . Ne vjerujemo svojim očima, kreće se usporeno lijevo i desno od broda, gleamo jedan drugoga u čudu ne znajući što da radimo. Harpuna nemamo, a ni ganač nam nije sa konopom. Uf, dug je preko širine našeg Antaresa , preko 3,5 metra. Ne znamo ocijeniti koliko kila ima, al snagu veliku zasigurno. Odlučujemo skoro istodobno « daj nož , kidamo ! «
Nemamo drugog riješenja, a treba i spomenuti koliko bi god bilo primamljivo biti koliko ja znam prvi sportski ribolovci koji su digli Veliku Bijelu u Jadranu , isto se kažnjava kaznom i do 100.000 kuna jer je zaštićena u cijelom mediteranu od 1996 godine.Nećete vjerovati da je unašoj zemlji do 1954 postojala nagrada za ulov velikih morskih pasa, al je na sreću tada i ukinuta.
Koliko divljenje i koliki strah istodobno izaziva u Vama jedno ovakvo stvorenje, to se ne može opisati. Ovo iskustvo je nikad doživljeno a mislim da je vrlo teško da nam se isto slično ikad više dogodi.
Samo moram na kraju spomenuti da znam da se neću više kupati dok brumajemo, to ostavljam samo najhrabrijima i najluđima ( pozdrav Ledeni ! ).
autor Josip Jurišić
BG team Svetac ( Boro & Api )
Post je objavljen 31.07.2007. u 14:37 sati.