Ne znam po koji put u životu kažem da se divim djeci. Vjerovali mi ili ne, do nedavno sam ih smatrala sebičnim i jako oštroumnim osobama. Za sve što im se ne sviđa počnu urnebesno plakati. Plaču aku su gladni, žedni, ako im se spava, ako ih nešto boli, ako im se ne sviđate. Sve dok im ne ugodite ubijat će vas svojim urnebesnim plačom. No nedavno sam dobila sasvim drugu sliku o njima. Shvatila sam da je svako dijete zapravo pravi, mali borac. Koliko je samo njima teško kad trpe grčeve, kad im rastu prvi zubi, ne mogu ništa reći jer ne znaju, a ne mogu si ni sami pomoći. Za mene su ljudi najpametniji dok su djeca. Zamislite samo kako je njima kad moraju naučiti da se baš ono tamo zove stol, da je ovo televizor, tko su svi ti ljudi, kako je velik ovaj svijet... Osim toga, shvatila sam kako su djeca nevjerojatno iskrena. Iskreno će vam se nasmijati ako ste mu zanimljivi. Ako želi primit će vas u svoj zagrljaj, a ako ne, jednostavno će vas ignorirati. Oni ne glume, ne pretvaraju se, šarmirat će vas svojom jednostavnošću, a pored njih i vi ćete biti dijete puno energije baš kao i oni. A na kraju, umirit će vas njihov topli dah i polagani otkucaji srca dok spavaju.
Post je objavljen 27.07.2007. u 19:00 sati.