S obzirom da je vrime kad ljudi baš ne šetaju po blogu, vrime kad se malo kome da ulazit u neke dublje analize, s obzirom da se baš nešto i ne trudim proširit krug blogera_prijatelja, s obzirom da me većina i poznaje ,ovo uopće nije ni pravo vrime ni misto da pišem sve baš sve šta bi tila reć.
I onda se pitam, tribam li otvorit novi blog i nikome ne reć da ga imam, baš jedan za sebi olakšat dušu...
a opet sa druge strane, kako bi izgleda taj moj drugi blog, opet bi bio zelen, opet bi mora imat veze sa suncem, kako bi mogla imat nekakav drukčiji kad je ovaj blog dio mog identiteta.
On je ja...
A opet ne u potpunosti, opet se cenzuriram jer sam se drugima otkrila i rekla im ko sam...
A nekad bi baš o njima pisala, a ne mogu.
I šta ću sad napravit, otvorit drugi blog nebi mogla, tim više šta bi htjela dobit komentare od ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo, a ti ljudi su isti oni o kojima bi vrlo rado pisala. A to opet ne mogu , iz navedenih razloga...
Zašto, mene baš živciraju ljudi koji skrivaju svoje prave emocije, koji nešto muljaju, glume i glumataju...
Ja bi najrađe igrala pošteno, skroz otvorenih karata...
Bi stvarno bi
a opet ako je tako zašto sad i ovdje ne pišem o onome šta me mući, nego sve upakiravam u šifre, samo meni jasne...
zato šta ti o kojima ja želim pisat, i o kojima pišem, a da se to ne može, tek tako pročitat, možda oni i naslute, ako su uopće svjesni da to rade,
isto sve upakiravaju u šifre u signale koji jesu i nisu, igraju nepošteno ne fer...
ali došla sam do spoznaje da se ja tako ne želim igrat, ako ko ima problema sa svojom osobnosti nek potraži pomoć, nije to ništa strašno
jedino je strašno sebi priznat da ti treba pomoć, da si negdi zastranio, iako ništa nije zastranjenje ako sam to možeš prihvatit...
ali trebaš moć sebe prihvatit takvog kakav jesi
svi bi mi htjeli bit, ljepši, pametnije, bolji prema sebi, omiljeniji, popularniji
ili bi to ja htjela bit, pa mjerim svijet po svojim kalupima
ali ja ne mislim da je to ne normalno, ne sramim se reć ko sam i šta mi je bitno, ne gušim ljude svojom sebičnošću, uvjek sam bila za slobodu, svak ima pravo izbora ma koliko se god to nama ne sviđalo
koliko nas god bolilo šta je neko izabrao nešto šta mi ne bi ni u ludilu
ali ko sam ja da nekoga kažnjavam za njegove odluke, da mu se osvečujem jer ne voli isto šta i ja , ko ne voli mene- na kraju krajeva
koji konfuzan tekst, ni sama ne razumim šta sam sve napisala
ali razumim i znam jednu stvar.
ne može to više ovako, ja neću više ovako
onaj ko heće može, ja mu ne smetam, ali ne sa mnom
nikad više
jer puna mi je kapa
falših i falšeta
bolesnika zapakiranih u turbo zdrave
neprijatleja zapakiranih u najprijatelje
tlačitelja zapakiranih u žrtve
kurvi zapakiranih u djevice
dosadnih zapakiranih u zanimljive
lijenih zapakiranih u vrijedne
umišljenih zapakiranih u skromne
jebate ima li iko ko bi pošteno igrao, ima li, bilo bi lakše,
jer oni koji lažu ne shvačaju ozbiljno one koji govore istinu, jer polaze od sebe
i oni koji govore istinu ne mogu virovat da drugi lažu
pa se naljute na sami sebe kad skuže da su varani
i izigrani, zavedeni
ljuta sam na sebe, ali riješit ćemo mi to...
Post je objavljen 27.07.2007. u 11:37 sati.