Eh.. vani neko čudno vrijeme.. Digao se vjetar. Na radiju piče neke srcedrapateljnje pjesmice. I onda vrhunac! Puste tango... Ja obožavam tango! I kao muziku za slušati, i kao muziku za plesati. A tango se najbolje pleše s nekime tko ti je blizak, intimno... I onda... Javi mi se slučajno jedna nepreboljena ljubav. A tango u pozadini. I da čovjek onda ne popizdi od muke... Dobro, žena. Žensko sam. Znači da me još više boli. Ma, ne. Jednako boli. Samo, kako rekoh nedavno u jednom postu, mi žene to više volimo pokazivati.
Čitam neki dan u novinama o dvoje starčeka koji su bili preko 30 godina u braku. Oženili se iz ljubavi. Umrli su jedno za drugim, samo par sati razlike. Koja je to ljubav bila! Kao iz bajke. Da je onaj drugi umro od tuge za onim prvim! Danas, u 21. stoljeću zvuči nevjerovatno! Danas svi trče samo za zaradom i profitom. Nevjerovatno je da još uvijek postoji prava ljubav kada se toliko ljudi rastaje, toliko veza brzinom munje raspada....
E, pa takvi događaji mi vraćaju vjeru u ljude. Ipak ima dobrih ljudi još... Nadam se da ih ima. Nisu valjda zadnji izumrli sa to dvoje starčeka. Dobro, tko zna kakvi su bili prema okolini i familiji. Ali, ipak... Da se čovjek zamisli...
A ja kuburim sama... Da, sama sam. Zamislite. A kako veli ono: I've got the looks, know how to cook, got brains and good in bed... I u čemu je problem onda, velite? A valjda sam preegoistična. Nemam pojma, pitajte moje bivše.
Znam ja da ovo zvuči kao neka tužbaljka, ali hvata me depra i moram se istresti, pa makar i na blogu. Vele da je tako lakše... Hm, sve se pitam kad će to lakše doć...?
A da vam pravo velim, nikad mi nije bilo lako u životu. Za svaku sitnicu sam se morala sama izboriti. E, sad, veli mi neki dan jedan frend da je tako svim velikim ljudima bilo, ali da su velikoga traga ostavili iza sebe. A je, istina, povelika sam. Imam cijelih 1,75m. A o nekoj duhovnoj veličini... Baš nemam veliko mišljenje o sebi. Prem da ne biste rekli, jel da? Često zvučim kao neka umišljena bitch. Znam, znam... Ali to je samo maska. Svi smo mi ranjivi ispod svojih maski. Svatko ipak ima dušu. Krhku i nježnu. Lako ju je slomiti i predati se malodušnosti.
Zato i pišem ovaj blog, da me malodušnost ne preuzme. Dođe mi k'o neki ispušni ventil. Kad odvrnem tipkovnicu i počnu padati slova po ekranu, odmah mi se snaga povrati. E pa kad još vidim ispod za koji sat kometare dragih ljudi.... ma divota! Vrati mi se snaga na maksimum!
Eto koliko je malo potrebno čovjeku da bude bolje. U sitnicam su zadovoljstva. To je onih dvoje sigurno znalo. A jedno drugome su očito bili smisao života. Kada je jedno otišlo i drugome se smisao izgubio, pa je otišlo za prvim.
« Ima neka tajna veza, tajna veza za sve nas.....»
Post je objavljen 26.07.2007. u 13:40 sati.