Marketing
Dječak i djevojčica, tako su nas zvali
Ljubili se nismo jer smo bili mali
Trčali smo bosi, mlado cvijeće brali
Ljubili se nismo jer smo bili mali
Dječak i djevojčica, to smo nekad bili
Sad me zoveš voljena, a ja tebe mili...
Samo za ljubav mog života:
Jutros sam krenula iz tog grada a za sobom ostavljala polja i zita zrela. U sebi ponjela osmijeh tvoj, nas dvoje kako koracamo mokrim ulicama tvoga grada. Savijen pogled dok kisne kapi brisu korake iza nas. Tada sam pozeljela da vrijeme stane, da svaki cas ima boju mraka, da nas vrijeme prevari i zauvek ostanemo tu na mokrim ulicama dok kisica pada, na mokrim ulicama Novog Sad-a.
-A sve je pocelo sasvim slucajno, pojavio se u mom zivotu kao slucajni prolaznik. Kao neko ko dodje i ode sa prvim zrakom sunca. Tih dana nisam ni slutila da ce se savrseno uklopiti u moj idealni svet, da ce biti cak jedina osoba koja ce uspeti da mi ukrade srce da podigne moje carstvo, zavlada njime kao da je citav zivot bio tu. To je covek sa najlepsim pogledom, sa najlepsim osmehom, njegovo ime meni znaci sigurnost da ALEKSA bas ta osoba, a pre svega covek se savrseno uklapa u moje davne snove. On je idealizovao moj savrseno idealni svet, on ga je sada ucinio jacim i sigurnijim. PITACETE SE ZASTO? A ja odgovor mozda i ne znam, znam samo da se nalazi izmedju redova ove price ko ne shvati sta ta osoba meni znaci u “MOM TAKOZVANOM IDEALNOM SVETU” znaci da uopste nije ni trebalo citati ove redove. -
Veceras zamisljam da vila ja sam, da prolazim poljima zrelog zita da koracam mrakom ka tim najlepsim ocima, i kao da se tu sklapaju oci kao da na kraju tog polja vidim tebe toliko je zelje u meni da te mogu i dodirnuti kroz mastu. A znala sam da ce nas svaki rastanak do sledeceg vidjenja nositi mastu, moju zelju da tebe poljubim da ti padnem u zagrljaj kao i svaki put kada se rastajemo dok tebe posmatram kako nestajes, gubis se iz moga vida ali ne iz srca. Ne sa tog mesta tesko da ces nestati i vec su pusta ta moja polja i nikoga vise ne mogu videti samo senke meseca i zvezda i zito koje se ogleda u mojoj dusi. A smela sam se zakleti da vise niko nece moci uci u moj zivot, a sada se branim tvojim pogledom, tim najlepsim ocima, branim se od svega sada zracim tvojim imenom. A bila sam senka, ranjeno srce malo, bila sam svima nebitna, tuzna, nesrecna i nije mi zao. KRAGUJEVAC moj grad, danas je tuzan, zima ga je uspavala, a i ja sam se uspavala u njemu do sledeceg vidjenja sa tobom, sedim, odbrojavam dane. Cekam na stanicama bola taj voz srece koji ce me voziti ka tvom gradu, zagrljaju, usnama. I ko kaze da je daljina put ka zaboravu, kada nas ta daljina spaja svakim danom smo sve jaci, izdrzljiviji, sacekamo vikend koji provedemo samo kako to nas dvoje znamoi i opet tako. Ali znam da ce mo za koji mesec, godinu, biti najsrecniji zivecemo zajedno imacemo bebu malu, slatku i tada ce ta daljina biti prolazna, tada cu se smejati kada sam plakala za tobom u svojoj sobi zato sto si bio daleko a trebao si mi. Tada ce sve ovo tuzno biti srecno i necemo vise setati tuznih pogleda kroz tvoje ulice. Bicemo srecni cak i kada kisa pada i necemo biti sami, bice i ona snama nasa beba.
I rekao mi je jedno vece:
“Strepim za nase sutra, za trenutke prosle nase tihe srece,
Ne reci cak ni ime moje jer u ovom casu stvarnost ne poistoji,
sve je oblak divni koji mozes recju rastopiti. ”
Post je objavljen 24.07.2007. u 12:59 sati.