prišao mi je s leđa....nisam mu čula korake. nisam mu nanjušila miris. samo ruke oko struke, iznenada. koliko može napraviti dodir kad je neočekivan.... osjetila sam njegov dah na vratu, vrućinu života koja je iz njega zračila. poželjela sam uzeti taj život i učiniti ga svojim.... hraniti se njegovom strašću dok je ne isisam u potpunosti... onda, onda ga ostaviti da leži na hladnim kuhinjskim pločicama, bez ičega svoga.... dok mu je u očima vidljiva istina koju je napokon shvatio... da nikad nije bio predator... već žrtva.... jer žena, na kraju krajeva, prima. ona ne daje. i dok bi tako ležao, bespomoćan, pounutren, zastravljen... prstima proći po njegvim svršenim usnama.... uzeti ga opet.... dok ne postane sam..... nesposoban funkcionirati bez dodira...šapat.....
Post je objavljen 22.07.2007. u 15:20 sati.