Ponekad želim da nestane sve ono što mi ne da mira, da nestanu sve dvojbe u meni, sva sjećanja, sve nade, svaka želja, svi snovi…da ostanem prazna. I da krenem ispočetka. Ali to je samo još jedna glupa pomisao da bi mi tako možda bilo lakše, bilo bolje. Umorna sam. Ne znam od čega. Od traženja, od padova i ponovih ustajanja, od borbe, od slušanja, a šutnje u sebi. Sinoć mi je nepoznata osoba rekla toliko toga što me pogodilo, kao da je znala što mora reći da bi me dirnulo. Tako sam usamljena…
Post je objavljen 20.07.2007. u 22:29 sati.