jastuci.....svasta bi se moglo reci o jednoj
takvoj stvari....
..tamo..na kraju te ulice, s bagrenjem i tarabama
sto medje mala dvorista,gde ne zalazim vise /jer je
neke stvari potrebno konacno ostaviti iza
sebe,uprkos bolu koji te tuce,uprkos zelji koja te
tuce/ na kraju te ulice u kojoj sam odrasla i gde
je,cini mi se, ljubav jedino bila istinska,dakle -
tamo, jastuci su bili veliki,cetvrtasti,punjeni
perjem.Bljestavo belih navlaka.Hladni na prvi dodir
obrazom.San je dolazio odmah,i nije bilo nemira...
..i bilo je mnogo drugih jastuka,kasnije,i nikad
nisu licili na onaj cetvrtasti s postirkanom
navlakom...onih razigranih,letecih ,preko sobe,dok
moj brat i ja divljamo...dok je jos postojala ta
bliskost dve iste krvi....dok nismo odrasli i
postali suvise razliciti ...dok..
zatim,beogradski podstanarski stanovi..stari
delovi Beograda,tudji mirisi,nemiri koji su
obitavali izmedju zidova..nekako...lezim s glavom na
jastuku,prizeljkujuci san,ne misleci o navlaci,ni mekoci,ni obliku...
... i onih koji su se iznenada pretvarali u mesta
na kojima je dvoje ljudi cutalo,ne prepoznajuci
se,ne govoreci,ledja uz ledja,s krajem jastuka pod
obrazom...ti jastuci su bili najgori..a ja sam
drzeci svoj kraj jastuka zelela da
umrem..nemocna...suvise ponosna..misleci o tome kako
sa strancem covek moze da deli kafu,pa cak i hranu
ali nikako ne jastuk...
onda je jastuk postajao samo moj...preko noci bi
postao prevelik..i nocu sam slabo spavala ne znajuci
sta da radim sa slobodom...koju sam zelela i nisam
zelela....tisina je bila teska i nocu me je
pritiskao plafon..odjednom su bile previse hladne
ili previse vruce...zene se dele na necije,svacije i
nicije...i ja sam bila jedna od onih nicijih...
a onda...bio je tu i mekan jastuk na kome je moj
potomak slusao price iz Nepricave....neznost se
razlivala po njemu izmedju dve glave,jedne odrasle i
jedne male....i jos uvek volim,ponekad,uvece,makar
na par minuta da spustim glavu na kraj tog
jastukaonda govorim nezne besmislice ,reci
miloste...nadajuci se da ce trenutak i te reci biti
sacuvane u srcu mog potomka kao zlatna rezerva
ljubavi ...za dane koji dolaze,koji ce katkad znati
da budu sivi...
jastuci...
sad jedan grlim ,sve dok ne zaspim...ne znam sta
se onda desava s njim...
ali na svima njima snovi su bili u boji..jer sam
ja dreamer...
to je smesno..covek bi u neko doba trebalo da
odraste...ja se brinem za sebe...
onomad,kardiolog kaze: Kad ste poslednji put
kontrolisali srce?
Nikad,kazem ja
A sto? pita on
Pa...ja sam jos DETE,kazem zacudjeno,istinski
zacudjeno
Da li se to zove infatilnost?!
i da...taj jastuk koji delim s covekom sa
Googla....uvece lezimo glavu uz glavu i ja govorim
besmislice...on me gleda ozbiljnim ocima i cini se
kao da slusa...
Post je objavljen 16.07.2007. u 21:41 sati.