Ma, što da vam kažem. Bila sam sva vražja i eto. Ma, voljela sam da me momci diraju po sikama i među nogama, i nisam mogla protiv sebe. Koliko bi me puta mater potjerala i bacila za mnom komad drveta ili cjepanicu s hrpe uza zid, kad bi nabasala na mene sa nekim momkom iz sela. Znala sam ja da se oni hvale, ali ja sam to morala. Neki vrag bio u meni i nije me smetalo što bi svaki od njih sutradan prolazio pored mene k'o pored turskog groblja. A zaboravila sam jednu stvar, nisam znala kako se dobije dijete. Jednog od njih sam pitala, a mogu li ostati trudna, a on je samo uz stenjanje rekao: " Ne brini se ti ništa, ne uhvati se uvijek!" Ja sam svaki put mislila, ma neće valjda bit' ništa strašno, ali mi je trbuh počeo zatezati gaće. Mislila sam da sam se udebljala. K'o mladost, mogla sam vazda pojesti dobro. Umorila bih se u polju radeći s materom od zore do mraka, pa bih uvijek navalila na stol s objedom. Mater vazda pijana k'o badanj i samo bi znala podići šaku prema meni. Nikada me nije slušala što pitam, što ja mislim. Gledala me k'o onu našu mazgu, natovari i potjeraj. Nije mazgino da misli. A ja bih sebi onda ugodila. Kada oni pozaspu, a neko od momaka kucne u prozor, ja bih se izvukla i pustila im da me diraju, a meni to godilo. Zaboravila bih tada i na umor i na njivu i na tvrde dlanove.
"Da ti nisi ulovila, nesrićo!" - graknu jedan dan mater.
"Što 'ulovila'!" - blenula sam u nju.
"Idu li ti stvari svaki mjesec?" - pita me mater, a ja baš mislila što li mi to ne ide krv na gaće ima pa i podugo vremena.
"A što ti ga ja znam!" - rekla sam materi, "a što pitaš?"
"Pa, vidiš li ti koliki ti je trbuh, jesi li ili nisi, nesrićo, tko će selu u oči pogledati!"
"Ma, ti ćeš mi reć'!" - graknula sam na moju mater pijanicu." Ta, rekli su meni da mi Jure nije pravi brat. U selu se priča...!"- vrela pljuska po sred lica zaustavi mi riječi i usna me zapeče od bola.
"Mrš u kuću, kurvo, ti ćeš tako s materom! Ja ću tebi...!" - i baci za mnom cjepanicu.
I to je bilo to. Mater sa mnom više nije htjela pričati. Ja mislila od srama što sam saznala za Juru.
Jednu noć me nešto propara po trbuhu kao nožem i ja sam tako jeknula da je mater došla u sobu kao munja. Dijete je izletilo k'o grom. I ja viknuh: "Ako je muško, nek' bude Ilija!"
Pogledavale se žene po selu, a meni baš bilo svejedno. Momci mi prestali kuckati po prozoru, a jedna mi reče, prepali se koji je od njih otac. A tko bi to znao. Meni otac nije trebao. Dijete k'o dijete, mogu ja to i sama. Velečasni se ponudio da mu spremam jelo i brinem o čistoj odjeći, a da će mi za to davati pristojnu plaću. Mater sva van sebe od sreće, pazi dijete, čuva, mene blago zove u jutro kad trebam ustati. Počeo novac u kuću dolaziti i to dijete kao da nam donese sreću.
Radila ja tako uvijek za velečasnoga koji god nam je u župu dolazio. Uvijek bi onaj prethodni hvalio moj rad onom što dolazi i ja tako bila sretna. Dijete me usrećivalo i kada su opet počeli kuckati po prozoru, ja bih se ušutila, dok ne odu. Nije mi nešto bilo do milovanja. Mislila sam se nešto, a što ću ako opet dobijem dijete. Jedno i nekako, ali opet dijete! Mater se skroz promijenila prema meni, nije više bacala cjepanice za mnom, a kada bi pisali Juri u Kanadu pitala bi u selu nekoga da slika Iliju pa da mu sliku pošaljemo. Voljeli ljudi u selu moga Iliju, bio je nekako mirno i dobro dijete. Kad je pošao u školu, sam on oko zadaće, sve petice, učiteljica ga hvali i sva sretna o njemu govori. Nije nikada udario nečije dijete, nikada se nitko nije požalio na njega. Izrastao moj Ilija u lijepog momka, sve me nekako na Matu podsjećao, ali, kažem vam, nije mi bilo bitno tko je otac. Ta, Mate se oženio s Jagodom i imaju tri curice, pa što bih ja sad nešto o tome, a godine prošle.
Hoće moj Ilija u grad u školu dalje, pa me pita, mogu li ja njemu kupovati knjige, a ako ne mogu on bi mogao tražiti kakvog posla u selu, ali on bi išao dalje u školu. Meni nešto drago, nek' ide ako voli učit'. Malo tko u našem selu išao u školu. Svi bi bježali za Njemačku ili preko "bare" pa slali dolare i pomagali roditelje dok ne pomru. Završio moj Ilija nekakvu Gimnaziju, a ja mu nikad u školu nisam otišla. To bi bilo gubljenje vremena, uvijek nekog posla u kući, kod velečasnog, u njivi. Htjela ja da moj Ilija ima fine i knjige i olovke.
Dođe jednog dana i reče, da mu se škola završava i da bi on učio za doktora. Ajoj, meni, hoće srce da mi iskoči. Moj Ilija, pa doktor.A ja ne znam ni koje noći se to sjeme primilo u meni.
Danas vam je moj Ilija doktor u ambulanti na Plitvicama i uvijek nam priča o onim strancima, kako ništa ne paze i ne čitaju kada gledaju vodu i idu preko mostića, pa on uvijek ima posla kako s malima tako i s velikima. Nisam vam ja nikad vidjela te naše Plitvice, kažu to su neka jezera. A, Bože, čudna svijeta, dolaze u nas gledat' vodu, a voda k'o voda. I onda trebaju mog Iliju. Zvali Iliju da dođe u Rijeku, da uči još...ja se u to ne razumijem. Kako god on hoće. Pametan je on meni. Zna se on brinuti za sebe. A dobar je i meni. Ne da mi raditi. Uvijek mi daje para da babi kupim cvijeće na grob i da mi je frižider pun hrane. Dobar moj Ilija, a ne znam ni 'ko mu je ćaća.
Post je objavljen 17.07.2007. u 22:01 sati.