Sviće jutro, obično jutro…okrećem uplakanu stranu jastuka. Izgleda tako čisto, nijemo i obično, baš kao i ovo jutro, a u njemu je sva moja bol. Ustajem iz kreveta i stavljam svoju masku za taj dan. Ista je kao i ona od jučer, i ona što će biti sutra. Maska sa velikim, velikim osmijehom. Da, lažnim, al' ko te pita za to! Nekako je lakše tako, nekako sam ljude na to navikla. Kad se smiješ nitko te ništa ne pita. A danas ne želim da me išta pitaju…
Izlazim iz kuće sa svojom maskom, tako dragom maskom. Srećem prijatelje! Oni se smiju, veseli su, sretni. Blago njima! Ili možda ipak nisu sretni? Možda i oni svako jutro stavljaju masku. Ali nije važno! Važno je da se smiju. Neću ih pitati boli li ih taj osmijeh. Možda i ne žele da znam. I hodamo gradom tako veseli, sretni i nasmijani. Svijet je naš! Svi problemi, sve boli se odbijaju od nas. Imamo svoju zaštitnu masku, kao balončić od čarobne pjene. Na trenutak čak i zaboravim na svoju bol, na uplakani jastuk. Al ipak znam da je on tu negdje, uz mene. Kao pravi prijatelj. Možda i bolji od ovih nasmijanih lica. Jer ko su ti ljudi? Stranci o kojima ništa ne znam? Likovi s prijateljskim maskama? Ili su možda stvarno moji prijatelji? Popravljam masku, polako puca i pokazuje ono što se nalazi ispod nje. Svu onu gorčinu, bol, sve ono što pokušavam sakriti. Ne želim da me maska sad izda. Jer tko zna ko su ovi ljudi. Možda nekom drugom prilikom i pokažem svoje lice, sve one brige koje se oslikavaju na njemu, duboke bore nastale od tolike tuge…al nekom drugom prilikom i pred nekim drugim ljudima. Jer ove ne poznajem. Njihove maske su previše očite, previše jeftine, previše plastične da bi to bili moji prijatelji…i kad nađem te ljude čije maske nisu tako plastične i jeftine sve ću im ispričati, sve ono što sam do sada sama nosila…
baš ovako se i ja osjećam...svaki dan mi je isti...čista dosada!!!
Post je objavljen 12.07.2007. u 22:33 sati.