Fali mi stari stan, večeri u mojoj sobi na četrnaestom katu, chillout mjuza, svitlo starog monitora... Na njemu uvik neki zanimljivi skrinsejver. Pogled kroz prozor. Lito u sobi, naročito kad bi bilo malo friško, kad bi sila na ponistru, izbacila noge kroz ogradu i gledala. Kako san obožavala taj osjećaj kad mi noge visile...
Baš mi fali. I svi oni filmovi koji bi mi se vrtili po glavi. Ono vrime kad san bezbrižno tamo sidila za kompon surfajući po netu, kad san pisala blog.
I telefon u sobi. I dugi, dugi kasnovečernji razgvori s Borison, razglabanje o kraju školske godine, o upisu na fax, o... njemu. Sitin ga se i sad, čak i češće, ali ne onako ka prije.
Onaj moj ormar u kojem je bilo više smeća nego korisnih stvari :) I mirisni štapići. I susidi u zgradama nasuprot. Kad se samo sitin onih vrućih litnjih večeri kad još nisu svi imali klime pa su izlazili na ponistre. Neki su utiho čakulali sa susidima, neki su se pokušavali razladit, a neki bi samo došli zapalit cigaretu, dvi prije spavanja.
Bila san kraljica četrnaestog kata. Nikoga oko mene nije bilo. Ne brinite, provjeravala san kad bi došla kriza :)
A popodne kad bi se vitar već kala i kad bi sunce počelo zlazit. Niko nije ima lipši pogled od mene.
Fali mi taj stan neopisivo. Više od ičega. Fali mi moje doma...
Ne mogu reć da mi je ovde loše, ali nije to to. Iman prozor, ali pogled nije isti. Iman komp, ali nije to moj Mikica. I neman ljulje isprid kuće na kojima je uvik neko bija. Neman Vidru, Ljepoticu, Maju u kužini u Kineskom... Neman ni moju kužinu u kojoj se uvik kuvala manistra na pome u nekim nebuloznim urama posli tuluma. "Pali-gasi svitlo. Vidin te! Sad ja. Jel me vidiš?" I neman više dnevni s onin kaučon šta je ima rupu u sredini i sa klaviron koji je u zadnje vrime kupija prašini. I stara soba. I mali zahod :)
A jebi ga... Kad tad sve izgubiš...
Post je objavljen 12.07.2007. u 00:30 sati.