Sve je to počelo 19. kolovoza ove godine. Bila sam na ljetovalištu u Crikvenici,točnije jednom selu malo iznad Crikvenice. Znate kako to već ide:večer,izlazak,ekipa... Tako je bilo i tu večer. Oko pola 9 sam izašla sa dvije frendice:Marcelom i Nikom. Zezale smo se,tračale,raspravljale.... Došla je ekipa i pozvala nas da idemo s njima na betoniranu ploču (tamo smo često išli,i ona je bila oko pola metra udaljena od ceste i visoka oko 80 cm...) I tako je savršeno tekla večer... Oko pola 11 ugledala sam malo dalje sestričnu-Elenu kako mi priča sa šogoricom i pomislih: »Ajde idem na minut otići do nje da vidim što ima u mojoj Slavoniji».. I eto ustanem se ja i idem sići sa te glupe ploče,i zapnem za kamen i padnem dolje sa 80 cm visoke ploče.. Pomislih:»Ah,pala sam ni prvi ni zadnji put»! Stavih ruke na lice i počnem se smijati,neosječajući bol. Dođe do mene Marcela i uzvikne:» Bože! Martina pa ti krvariš!! Lice ti je cijelo krvavo!» I uplašenim glasom zvala je ostale. Došla je Elena (naravno i ostali,ali neki nisu imali dobar želudac da bi gledali mene krvavu...) i ona i Marcela su me uzele pod ruku i vukle kući da me starci voze na hitnu. Tada sam tek počela osjećati bol,točnije nos mi je bilo užaren i užasno me je pekao,a tek kasnije pojavila se duboka,užasna bol. Kroz glavu mi je samo prolazilo:» Isuse,što sam to napravila?! Što mi je s licem?! Zašto tako boli i peče?!» Užasno sam se bojala,ajde da sam nešto popila pa pijana pala ali,ja sam bila trijezna ni kap alkohola nisam imala u sebi!!!! Došli smo do kuće. Samo se čulo moje jecanje.. Cijelo selo sam digla na noge... Moji,naravno,svi uplašeni prvo navrat na nos obrisali mi krv s lica,pa u auto na hitnu. Kada sam se vidjela na staklu na hitnoj skoro sam se srušila.. I tako ja zađem kod doktorice a ona automacki meni »Uf,ovo je duboka rana,ići ćeš ti meni u Rijeku na šivanje». Mene samo hladan znoj oblio.. Očisti ona meni ranu pa gleda ona to,gleda,pa odjednom kaže:»Pa možda ja to tebi mogu sašiti,ali samo ako imam šesticu i kaže sestri da pogleda ima li (šestica je neka vrsta konca,nisam više sigurna jeli bila šestica ili tako nešto.Uglavnom neki ultra tanak konac)». I na moju sreću ima. I sad spići ona meni jednu injekciju za umrtvarenje nosa i sašije, jest,boljelo je malo,ali vjerujte,bilo je više straha nego boli... Imala sam šest konaca. Da doktorica mojoj staroj neku uputnicu i kaže da dođemo za dva dana da ona to vidi. Došli mi kući i svi odmah oko mene «Kako si? Što si?Kako bilo?»,i tak ta običajna pitanja... I eto tako u priči i prepričavanju prošla su ta dva dana i ja sam morala otići opet kod doktorice. Pregleda ona moj nosić i zadovoljno klimne glavom i kaže :»Sutra ili još danas možete kući u Slavoniju.» Uf,bila sam presretna,jedva sam čekala da dođem kući i da vidim svoje sve frednice,frendove,braću itd... Došla sam kući i tu su me svi dadiljali i svi su «skakali» oko mene. Evo danas je od toga dana prošlo godinu dana i ja se osjećam super uz sve svoje bližnje. Moj nosić je na mjestu. Hehehe!!
Ali eto nikada neću zaboraviti te grozne dane.. Nikada to ne bih htjela ponoviti niti to ikome želim!!!
LJETO 2006... :)
Post je objavljen 09.07.2007. u 22:10 sati.