Posle svakog dogadjaja koji mi uzdrma temelje, ja...
Ja funkcionisem.
Cisti razum, nista emocije.
Ljudi, bicikl, knjige, muzika.
A onda...
Dodje taj trenutak - sve se utisa, svetla se pogase, mirisi nestaju i ja zatvaram oci.
I tad osecam. Svi smo sami. SAMI.
Skoro zaledjeni. Bez vidika. Sa glasovima koji ne dopiru.
Mozda se osecamo slicno. Nikada necemo saznati.
(I) to je zivot.
Post je objavljen 08.07.2007. u 22:22 sati.