krenem ulicom, vani vruće ko u paklu... idem ja, kad mi sa strane priđe jedan pas... ja ga pogledam, pogleda on mene sa onim svojim tužnim očima... na trenutak se zaustavio cijeli svijet... postojao je on i ja... i ja sam shvatila da sam sretna... zvući glupo, kao sretna sam zbog psa... vjerujte mi... i vi bi reagirali isto... stvarno te zprepasti činjenica da na svijetu ima puno živih bića i da su poneka od njih tužnija/usamljenija/odbačenija/neprihvaćenija od nas samih... nitko nije sam... svi imamo sebe... ja priznajem, volim sebe i više nego kaj drugi misle... ali samo iznutra... ponekad posazujem da se volim svojim egoizmom... samo izjašnjavam svoje mišljenje... a moje mišljenje, nije ono samo po sebi tako važno, već je važno to da me nije briga kaj će drugi ljudi reč za mene... takvih ljudi je premalo... i zato kažem ČAST IZNIMKAMA... treba imat muda za suprotstavljanje cjelom svijetu... puno mi je ljudi reklo da nemam "dlake na jeziku", možda stvarno nemam... makar neznam... nikad ne bi rekla svoje pravo mišljenje o samoj sebi... za ostale mogu reč kaj god hoću... ali za sebe se bojim reč bilo kaj... čak ni pomislit... nemogu procijenit sebe... ne da nemogu... sve više počinjem shvačat da se ne želim procijenjivat... o sebi... jednostavno ne želim pričat... jer gledajte... puno osoba je znalo dosta toga o meni... i nije bilo podrške... već suprotno... ti ljudi su me iskorištavali... i ja sam trošila energiju na njih uzalud... nikad nisam odustala od nečeg do čeg mi je stalo... ponekad sam trebala... ali nisam... i sad sam tu di jesam... sretna kolko jesam... nesretna kolko jesam... život je tu da ga živimo... a ne da odustanemo... meni je jedino važno da su svi oko mene sretni... dobro, netrebaju bit sretni, ali da su bar normalni... da nisu tužni... i zato volim "gurat svoj nos tamo gdje netreba"... želim pomoći, makar znam da nemogu, ja neću ako brzo odustat... uvijek sam bila borac... neko vrijeme sam prestala jer sam se borila za osobe kojim aje više trebala potpora nego meni... ali sad se vračam... i sad sam potpora svima... uključujući i sebe... a sad vas pozdravljam i dajem vam jedan savjet... nemojte se nikad ustručavat zatražit pomoć od prijatelja/roditelja/psihijatra/profesora... lako je pomoći nekom... ali je puno teže tu pomoć zatražiti... i još jedna stvar koju pišem čisto zbog sebe... umrijeti je lako... ali živjeti je vrijednije... doviđenja...
Post je objavljen 08.07.2007. u 18:53 sati.